Izvor: Glas javnosti, 27.Jul.2009, 05:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto putopisa
Dok sam se istovremeno bavio pisanjem, pićem i politikom, često sam sa boravio u onom delu BiH koji se sada naziva Srpskom. Najčešće sam, u društvu nekoliko Karadžićevih prijatelja u koje i sebe ubrajam, išao na Pale, a put me je vodio i do Banjaluke. U Srpsku sam odlazio odmoran, a vraćao se mamuran od politike, pića, pisanja i putovanja. Nemam ni zašto ni gde da sakrijem, najviši politički čin kog sam se ikada dokopao bio je titula senatora Republike Srpske. Kažu, to nije mnogo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Titula senatora Republike Srpske manja je od titule američkog senatora onoliko koliko je Srpska manja od Amerike. Imao sam čast da sedim u Karadžićevoj kući kad mu se nadmoćno, s visoka, iz aviona, javio Džimi Karter da se nešto dogovore i, sva je prilika, ako je to moguće, negde i sretnu. Gledao sam izbliza kako Srpska raste i kako se smanjuje i kako negdašnji činovi trule i umiru. Ali, tu je, slava Bogu, Srpska, ima je. Kakav sam i gde sam sada? U Srpskoj više nisam senator. Putujem sa prijateljima u Prijedor na književno veče skromno, bez imuniteta. Pokazujem na granici moćnu „trajnu“ ličnu kartu i čekam da li će se granica za me otvoriti ili zatvoriti; nedavno se granica pred bivšim senatorom Gojkom Đogom zatvorila, vratio se u Srbiju neobavljena posla. Moćna je moja trajna lična, granica se otvara. I evo me, putujem drumovima mirnijim nego ikada. Prolazimo kroz negdašnji koridor bez problema. Moj prijatelj Branja nagazio je na umornog goluba koji zamajan nečim nije uspeo da se skloni. Na našu sreću nije to bio golub mira, bio je to običan golub o kom niko ne brine, golub samotnjak. U Banjaluci ručamo. Slušamo pesmu o Čelekić Bibi koja bol boluje, a nikom ne kazuje. Sad se Biba u pesmi zove Jovanović Rada, koja bol boluje nikom ne kazuje. Žao mi je obe devojke i Bibe i Rade. Ali hitam dalje u društvu dvojice iskusnih Prijedorčana koji u Prijedor putuju da vide svoje, a ja blenem u tamnozelene predele koje dugo nisam vidio.
Književno veče kao književno veče. Snalazim se kako znam i umem. Večeramo na Ribnjaku. Beogradskom doktoru Srdiću, višestruko darovitom čoveku, donose tamburicu. Ume! Čujem pesme i doskočice koje nikada nisam čuo, Vuk nije stigao da ih zabeleži. Rat ne pominjemo, kao da ga nikada nije bilo. I tako, moj Radovane, do četiri. Sutradan idemo u Žuljevicu kod slikara i pesnika Karana koji slika u Firenci, a sanja o Žuljevici. Uveče sam ostao bez cigareta. Muka. Branja i ja u pola dvanaest idemo po cigarete. Ostali smo u kafani „Marina“ do šest i trideset, ali našli smo cigarete. Rat ne pominjemo, pamtilo se ne vratilo se. I evo, vraćam se iz Srpske. U povratku me napadaju stihovi koje sam docnije zabeležio. Red je da njima i završim svoj skromni putopis:
Tamnozelena Kozara
od ratova se odmara
ko pesmu sad da ubere
kad tebe nema Skendere
i nema tvoga Čopiča
da o Grmeću poprićaš
prolazim Brčko zbrčkano
u paragrafima skrćkano
svugde su mirni drumovi
i ravnodušni umovi
ej, mirni moji drumovi
i ravnodušni umovi
tamnozelena Kozara
od ratova se odmara
ko pesmu sad da ubere
kad tebe nema Skendere
i nema Branka Čopiča
da vašu priću doprića
Bog i Alah su rešili
obojica su grešili
cvetaju crkve i džamije
a ja se pitam šta mi je
Kazujem pesmu prijateljima, a oni me upozoravaju da u pesmi brkam slova č i ć, branim se senatorski; č se pretvara u ć, a ć u č, prema prilikama u kojima se u Srpskoj živi. A što se Čelekić Bibe i Jovanović Rade tiče, svaka svoj bol boluje i nikom ga ne kazuje. A što se Srpke tiče ili tiće, važno mi je samo da Srpska pretraje.
