Izvor: Politika, 17.Jul.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto države pomoć dobila od čitalaca „Politike”
Porodica Marice Dimić iz Obrenovca, koja se 1999. sklanjala od rata a sada od poplave, i danas je u privremenom smeštaju
Kada je pre dva meseca gledala vanredno zasedanje Vlade Srbije, oči Marice Dimić, koja je s četvoro dece u poslednjem momentu evakuisana iz vodene stihije Obrenovca, bile su pune nade da će muke njene porodice, privremeno smeštene u beogradskom hotelu „Slavija”, brzo biti okončane.
Danas su oči ove četrdesetdvogodišnje žene, koja je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1999. godine bežala pred bombama i Albancima, pune suza. Ni dva meseca posle obrenovačke kataklizme od države nije dobila nikakvu pomoć.
Jedina pomoć koju je dobila jeste ona koju su joj odneli čitaoci našeg lista koji su 24. maja čitali o životnoj drami ove žene koja je za manje od dve decenije dva puta izbegla iz sopstvenog doma. Dok prebira po uspomenama na dirljive susrete u hotelu „Slavija”, u koji su dolazili naši sugrađani s „Politikom” ispod ruke i tražili od portira da ih odvede do žene s naslovnice našeg lista, Marica kaže:
– Čitaoci „Politike” su mi vratili veru u ljude i u humanost. Teško je opisati kako se oseća neko kome je prvi komšija Albanac prisvojio kuću od 300 kvadrata u Đakovici, a voda otela veliku kuću u Obrenovcu koju sam podigla tako što sam čistila tuđe stanove. Iako su svi ti ljudi dobre volje na mene ostavili snažan emotivni utisak, priznajem da mi se srce steglo kada mi je jedna baka donela pet kanadskih dolara, a druga s nama podelila polovinu svoje penzije koja iznosi 20.000 dinara.
Posle deset dana provedenih u beogradskom hotelu „Slavija” predstavnici Štaba za vanredne situacije poveli su nju i njenu šestočlanu porodicu u bivši izbeglički kamp u Krnjaču. Marica se trudi da što pre zaboravi mučan utisak koji su na nju ostavile ove barake. Seća se samo da je uspela da izusti: – Moja deca ovde ne mogu da žive.
Samo zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti, odnosno činjenici da su i ona i suprug zaposleni u MUP-u, Marici i njenoj deci ponuđen je privremeni smeštaj u samačkom hotelu na Bežanijskoj kosi koji pripada policiji. Ova šestočlana porodica sada živi u jednoj sobi, bez televizora, šporeta i veš mašine i ne zna kako će na jesen da organizuju prevoz dvoje dece do obrenovačke osnovne i srednje škole.
Zbog vanrednih okolnosti u kojima su živeli, Maričina starija ćerka nije uspela da spremi prijemni ispit za Višu zdravstvenu školu, a istog dana kad su se vratili u Obrenovac da vide u kakvom je stanju njihov dom, na adresu ruinirane kuće stiglo je pismo s dokumentima najstarijeg sina koji je konkurisao za posao u jednoj državnoj ustanovi, u kome je pisalo da nije primljen na posao.
– U rukama smo držali kovertu, a pred nama se nalazila demolirana kuća bez prozora i vrata. Kad smo bežali pred bombama 1999. godine bila sam ubeđena da je to najgori momenat u našem životu. Nažalost, život je demantovao to ubeđenje – priča Marica.
U Obrenovac su se vratili istog dana kada su lokalne vlasti dale „zeleno svetlo” za povratak žitelja. Marica kaže da je danonoćno gledala reportaže iz Obrenovca i psihički se pripremala na ružan prizor, ali priznaje da je osetila bol u grudima kad je videla šta je ostalo od kuće u Ulici Svetog Save. Tamo gde su 17. maja ostavili svoj dom, Dimići su mesec dana kasnije zatekli olupinu bez vrata i prozora – blato je prekrilo svaki centimetar kuće i ušlo u sve njene pore.
– Kuća izgleda kao da je neko prefarbao u sve boje blata, prelazeći bojom preko nameštaja, bele tehnike, šarene obuće i odeće i dečjih igračaka. U naselju Braća Jugović ne postoji nijedno olistalo drvo, nijedna voćka i nijedno parče zelene trave. Tamo gde su nekada carevali voćnjaci, danas caruju komarci koji u rojevima napadaju prolaznike. Kuća je bila 25 dana pod vodom i kažu da će njeno sušenje potrajati do marta – zabrinuto priča Marica.
– Iskreno sam se nadala da će nam država pomoći u obnovi domova. Međutim, do danas nismo dobili ni dinara pomoći. Došli su članovi neke komisije za procenu štete, zadržali su se pet minuta u kući i otišli. Ne znam šta su uspeli da vide za tih nekoliko minuta – više za sebe kaže Marica Dimić.
Ona ne zna koliko će trajati „gostoprimstvo” policijskog samačkog hotela i kako da na duže staze organizuje život dvoje odrasle i dvoje male dece u jednoj sobi. Nije joj problem da veš pere na ruke i malo je odahnula kada se s upravom hotela dogovorila oko ishrane porodice.
– Nedostaje mi samo jedna soba – da odem u nju da se isplačem – kaže Marica.
Katarina Đorđević
objavljeno: 17.07.2014.
