Izvor: Politika, 15.Jan.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udaranje slabijeg nije u redu
Vaspitanje se sprovodi odgovarajućim kaznama, nagradama, komunikacijom, poverenjem, a nikako udaranjem, kaže pedagog Jelena Holcer
Veliko ne batinama! Tako glasa pedagog Jelena Holcer, direktorka „Škole za roditeljstvo”. Evo i zašto: Roditelj tako poručuje detetu da je udaranje prihvatljiv način rešavanja problema. Udaranje slabijeg nije u redu. Ako smo prepoznali da je fizičko kažnjavanje životinja, bolesne, zdrave i osobe koja je pripadnik nacionalne manjine – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilje, tako je isto i udaranje deteta nasilje, a ne vaspitavanje.
– Vaspitanje se sprovodi odgovarajućim kaznama, nagradama, komunikacijom, poverenjem, a nikako udaranjem, ćuškama, šamarima… Postoje kazne kojima se uspostavlja određeno ponašanje deteta. Ponekad su povišen glas, strog pogled, opomena ili preusmeravanje pažnje, dovoljni da se promeni ponašanje – nabraja Holcer.
Termini „umereno” ili udaranje deteta „samo po zasluzi” potpuno su individualni, jer „umereno” i „po zasluzi” za jednu porodicu može biti različito tretirano u drugoj. Holcer dodaje i da se podrazumeva da se deca moraju vaspitavati, pa da im je neophodno postaviti granice ponašanja i uspostaviti pravu meru roditeljskog autoriteta.
Psihoterapeut Zoran Milivojević, međutim, upozorava da je opasna zabluda da su roditelji svemoćni i da uvek mogu razgovorom, objašnjenjima i pružanjem ljubavi uspeti da promene ponašanje, bilo kojeg deteta, bilo kog uzrasta, u bilo kojoj situaciji. Postoje situacije u kojima su „nenasilne” metode nemoćne, smatra on, tako da roditelj mora da primeni telesnu kaznu, odnosno da šljapne dete po zadnjici.
– Zato telesno kažnjavanje mora ostati deo vaspitnog repertoara koji je legitiman i legalan. Ukoliko bi se roditeljima oduzelo to pravo, oni bi u određenim situacijama bili nemoćni da sprovode roditeljsku odgovornost, tako da bi porastao procenat dece koja su raspuštena, impulsivna i nasilna. Da su najnasilnija upravo ova „nikada-telesno-kažnjavana” deca potvrđuje i novija statistika u zemljama u kojima je uvedena ovakva zabrana. I kod nas će deca u nižim razredima, podučena o svojim pravima stalno ponavljati: „Neću! Šta mi možeš!” – upozorava Milivojević.
Predlog zabrane ugrožava roditeljska prava, njihovu slobodu i privatnost. Tako bi država u liku centara za socijalni rad na svaku dojavu mogla da uđe u porodicu da bi decu „zaštitila” od roditelja, što otvara prostor za zloupotrebe, od dečjih ucena, lažnih prijava, do mešanja rođaka, suseda, institucija u privatni i intimni odnos roditelja i deteta.
– Onemogućavanje roditelja predstavlja opasnost po porodicu, ono može imati negativne posledice po društvo i mlade. Tvrdim da je reč o neodgovornom socijalnom inžinjeringu jedne interesne grupe koja nema čvrste argumente da bi tako nešto donelo ikakvu korist – uverava Milivojević.
Marija Brakočević
objavljeno: 15.01.2015.
