Izvor: Politika, 03.Nov.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učiteljica dnevno putuje 140 kilometara
Ivana Marjanović iz Užica godinama odlazi na posao u školu u bajinobaštansko selo Jasik, menjajući nekoliko prevoza
Užice – Trči šestoro mališana pred dotrajali „jugo” koji se makadamom jedva probija prema školi kroz planinsko selo Jasik, nadomak Bačevaca kod Bajine Bašte. Njime stiže njihova učiteljica Ivana Marjanović, koja iz 70 kilometara udaljenog Užica menja nekoliko prevoza da bi došla u ovo selo na svoje radno mesto. Ivanin 15 godina star „jugo” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo je poslednja etapa višesatnog puta. „Evo je, dolazi”, viču njeni đaci i lete joj u zagrljaj, a ona ih, izlazeći iz auta, uz osmeh prihvata.
Zna i staro i mlado u Jasiku da učiteljici svako jutro valja rano ustati i zaputiti se na dalek put. Krene ona iz užičkog naselja Krčagovo oko šest izjutra, najpre gradskim prevozom do autobuske stanice, onda lokalnom linijom prema Bajinoj Bašti, preko Kadinjače i Kostojevića, pa izađe u Rogačici kod Drine da bi se prebacila do Bačevaca. U tom pravcu ide drugi autobus, koji iz Bajine Bašte putuje ka Ljuboviji, Šapcu i dalje ka Beogradu. U Bačevcima sedne u svoj „jugo”, tu parkiran, kojim se prevozi do desetak kilometara udaljenog Jasika, u brdima Maljena. U školu dolazi oko pola devet, gde je već čeka svih šestoro đaka te četvororazredne škole i uvek joj trči u susret. Nastava traje četiri ili pet časova, povratak u Užice je, kad okraća dan, skoro po mraku. Sveukupno, oko 70 kilometara u jednom pravcu Ivana prelazi, pa još toliko u povratku, za celu školsku godinu više od 25.000 kilometara. I tako već šest godina zaredom.
– Navikla sam, nije mi teško. Volim ovaj posao i uvek sam ga radila po selima ovog kraja. Prvo u Kostojevićima (putovala 70 kilometara u oba pravca), pa u Semegnjevu gde je samo bio jedan đak (72 km tamo i ovamo), a poslednjih godina u Jasiku, najdaljoj školi. Tu su mnogo dobra deca, vredna, uglavnom đaci pešaci. U prvi razred idu Marijana Arsenović, Jelena Lukić i Adam Simić, u treći Nebojša Milosavljević, u četvrti Marko Arsenović i Anđela Simić. Uvek me s radošću dočekaju, a i ja sam srećna kad ih vidim – kaže za „Politiku” Ivana.
„Naša učiteljica je najbolja”, uglas viču njeni đaci. „Ona izdaleka putuje zbog nas, radujemo se njenom dolasku”, kaže učenica Anđela Simić koja s bratom Adamom i Jelenom pešači do sela Okletca, pa ih u povratku učiteljica poveze „jugom”. A zašto ne ide tim autom iz Užica nego zavisi od neredovnih autobuskih linija, pitamo učiteljicu: – Pa za gorivo bi mi otišlo pola plate, a opština Bajina Bašta mi ovako plaća mesečnu autobusku kartu. „Jugom” idem samo kuda nema autobuske linije – odgovara učiteljica.
Zima je poseban izazov za njena putovanja. U brdima su zimski dani surovi, putevi se slabo čiste, mraz začas stegne. Desilo joj se, prvi dan kad je ovde došla da je put bio zavejan, pa su ga meštani Jasika čistili, a pomoglo je i jedno policijsko vozilo da se učiteljica do škole prebaci. Tamo tada ni struje nije bilo, ali su vremenom napravljeni bolji uslovi, zaslugom Milojka Milosavljevića iz mesne zajednice Bačevci i direktora škole u Rogačici (čiji je Jasik izdvojeno odeljenje) Rada Jezdića, koji su uspeli da kraj ove planinske škole izgrade čak i bazen. Ivana, ipak, kad zima zagudi tokom radnih dana stanuje u Jasiku, a vikendom ide u Užice.– Jeste u gradu bliže i lakše za posao, ali je u seoskim školama prijatnija atmosfera. Tu se još poštuje red, deca nisu razmažena, a s roditeljima je dobra saradnja. I kad bih mogla da biram: selo ili grad, selo ipak ima prednost. I to samo da je malo bliže Užicu. A i ovako se može i mora, šta je tu je – skromno veli Ivana, još neudata, koja se nada da će kad osnuje porodicu njen budući suprug imati razumevanja za ova putovanja.
Učiteljicu hvali i njen direktor Rade Jezdić, dobitnik Svetosavske nagrade, koji takođe u taj kraj putuje iz Užica, pa razume njene muke. – Ivana je uvek nasmejana, blagorodna osoba, nikad joj ništa nije teško. Ona kao da ne oseća teret svog žrtvovanja i svaka joj čast – veli on.
Branko Pejović
objavljeno: 04.11.2011.
