Izvor: Politika, 13.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učenje na distancu
Iako njen doktorski rad ima šanse da postane novi saobraćajni standard za Nemačku, Svetlana Vukanović se, posle šest vrlo kreativnih godina u Minhenu, ipak vratila kući
Od ovog meseca pa sve do prvih snegova, na autoputu između Minhena i aerodroma gde su česte saobraćajne nesreće, biće testiran novi inteligentni sistem za dinamičku kontrolu brzine koji uzima u obzir sve promenljive parametre, uključujući i vremenske prilike. To je doktorski rad Svetlane Vukanović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji, ukoliko praksa pokaže da je bolji od ostalih sistema, lako može da postane novi standard za Nemačku.
Svetlana je ostavila da se to tamo ispituje i, posle šest godina, ovih dana se vratila u rodni grad, prihvatajući ponudu "Simens-Beograd" da bude tehnički rukovodilac odeljenja za ITS (inteligentni transportni sistemi). Pre nego što je podrobno propitamo kako joj je u Nemačkoj bilo i zašto se vratila, osvrnimo se ukratko na njenu biografiju.
Ovde se smeši razvoj
U Beogradu je 1999. godine završila FON, smer informacioni sistemi, a njen diplomski rad sa temom "Učenje na distancu", u saradnji sa mentorom Gordanom Milosavljević, i danas se koristi kao udžbenik na tom fakultetu. Uskoro postaje pomoćnik direktora za logistiku PTT Srbije, ali, zbog situacije u zemlji, prihvata ponudu profesora Kelera da radi na Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Kasniji prelazak u Konsultantski biro koji se bavi saobraćajnom tehnikom, rezultirao je ove godine doktoratom iz oblasti kontrole, nadgledanja i menadžmenta saobraćaja i njenim zvanjem koje bi u punom sjaju glasilo: doktor inženjer saobraćaja – dipl. inž. informatike.
Iako joj je u Nemačkoj bilo super, eto Svetlane sa svim tim "bagažom" u Beogradu jer, veli, nekako više voli da je kod kuće i da tu primeni stečeno znanje. Uzgred budi rečeno, mnogo toga što ovde može da se radi, ne može u Nemačkoj – tamo već postoji. Ovde nema, ovde sve ide sporo, ali se smeši razvoj. Osim toga, pošto u celom svetu prostorne distance sve više postaju relativan pojam, bolje je da čovek bude u svojoj bazi gde je neka njegova muzika. Pogotovu onda kad mu dođe vreme da stvara porodicu i razmišlja o njenoj budućnosti.
Ili konkretnije rečeno:
– Znam dosta gastarbajtera u Nemačkoj, gotovo nijednog srećnog. To su uglavnom ljudi bez identiteta, vaspitani na jedan način, suočeni sa društvom koje je potpuno suprotno od toga. A ni kod kuće više ne mogu da se snađu zato što su se delimično navikli na nemački sistem, mrzeći ga iz dna duše. Za razliku od njih, oni koji su tamo došli u poslednjih deset godina, doneli su svesnu odluku bez ikakvih iluzija o tome kako je ovde, dok nostalgiju uglavnom usmeravaju na porodicu i prijatelje koje vremenom stiču i tamo.
O svom mestu u toj priči Svetlana kaže:
– Otišla sam tamo sa 25 godina, kao izgrađena ličnost – znala sam ko sam, šta sam i gde su mi koreni. Prihvatila sam ono što mislim da je dobro, a od onog našeg malog haotičnog što daje kreativnost, pokušala da napravim neku svoju kombinaciju.
Još jedna šansa
Kao obrazovana osoba, Svetlana se kloni uopštavanja, ali ipak kaže da su Nemci, bar oni mlađi sa kojima se ona sretala, fini i tolerantni ljudi. Naravno...
– Mentaliteti su nam potpuno različiti. Ne vole da se ljube pri susretu ili rastanku, ne možete ih zvati u tri noću da biste im ispričali neku dogodovštinu, treba im dosta vremena da se opuste u nečijem društvu, ali kad kažu da će nešto uraditi, onda to i urade. Što bi rekao jedan moj prijatelj: "Kada bi čovek zadržao našu spontanost i našu kreativnost, a od njih preuzeo disciplinu i odgovornost, mnogo bi postigao u životu".
E, pa Svetlana se više nego dovoljno disciplinovala u Nemačkoj, već je poprilično postigla u životu, nije loše da se kod kuće malo opusti, pokuša da se organizuje i nešto pokrene. Mada, za kratko vreme već su "rogovi počeli da joj rastu" od raznih vrsta haosa, ponajviše saobraćajnog. Na pitanje šta će se dogoditi ako se u dogledno vreme ne ubrza njena putanja između tačke A i B u Beogradu, da ne kažemo i mnogo, mnogo šire, slegla je ramenima i rekla pomalo tužno:
– I sebi i svojoj zemlji dala sam još jednu šansu. Mislim da je moje iskustvo dragoceno tamo gde mnogi putevi tek treba da se grade. Ako ne bude išlo, pa dobro, nisam zatvorila vrata za sobom. U Nemačkoj imam još mnogo, mnogo prijatelja...
Radmila Tamindžić
[objavljeno: 13.11.2006.]
.jpg)
