Izvor: Politika, 12.Avg.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubistvo fudbala u Vučjoj tvrđavi
Posle 101 godine postojanja, FK Hajduk iz Kule istupio je iz najvišeg ranga takmičenja, ali njegova propast je i simbol nestajanja nekada moćnog industrijskog grada
Kula – Ako hoćete da odslušate vojvođanski bluz o propasti jednog fudbalskog kluba, ako ste spremni da odgledate melodramu o nestanku jednog grada, dobro došli u Kulu. Stojim na centru pustog stadiona Hajduka i posmatram tornjeve pravoslavne i katoličke crkve. Ako su i centralisti i autonomaši digli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ruke od kluba osnovanog pre 101 godine, zašto bi svevišnji pustio suzu nad njegovom tužnom sudbom? Ako se mediji bave Stros-Kanom strašnim, koji čak s Jelisejskih polja, kao zao duh međunarodnih finansija i belosvetskih postelja, izaziva unutrašnje nemire sponzoruša ovdašnjih, ko mari za ubistvo fudbala u Vučjoj tvrđavi? Ili Volfzburgu, kako su Kulu nekada zvani starosedeoci, Nemci.
S praznih tribina, posmatraju me četiri rode. Dobro je, trčaće ovde neki novi klinci.
Prži sunce, trava je pažljivo zalivana. Ni crni humor ni bela metafizika ne mogu objasniti kako je moguće da koračam po travi kao po avganistanskom tepihu, umesto da pazim da ne ugazim u balegu. Jer, fudbalski hram ravničara, stadion Hajduka iz Kule, zvanično ne postoji, pa bi valjda trebalo da lebdim u nekoj drugoj dimenziji. Šetam po stadionu, s tribinama za 6.000 gledalaca, uknjiženom kao – njiva!
U klimatizovanoj kancelariji poslednjeg predsednika kluba, Zorana Osmajića, ne oseća se takva dezorijentisanost. Navikli ljudi na začarani krug u kojem se vrti lopta.
– Klub nije ugašen, već je istupio iz Jelen super lige. Nismo imali izbora. Poverioci su zatražili svojih 2,5 miliona evra duga – kaže biznismen Osmajić, poreklom Crnogorac, koji je iz Kule otišao davno u Novi Sad, otvorio kazina po Vojvodini i firme po Španiji, Mađarskoj i Bugarskoj. Sada se bavi poslovima s nekretninama i uzgojem konja. Poslednjih godina, njegova grla iz subotičke ergele „Berenji”, osvajaju kasačke derbije u Beogradu. Zoran je neobično pričljiv, što nije osobina ljudi s novcem i fudbalskom moći, poput njega. Nagovorila ga, ukratko, neka politička ekipa da pre dve godine preuzme Hajduk, pošto su od raspada Jugoslavije klubom vladale sve same krupne vojvođanske zverke: od dinastije Rodić, do Nikole Džombe.
– Planirana je gradnja stadiona i tržnog centra, pred veliki rat. Investitor pobegao, a dugovi se nagomilali. Iznenada, kao po komandi, svi poverioci su ih aktivirali. Taman smo lepo krenuli prošle sezone. U prva četiri kola imali smo četiri pobede. Onda su veliki krenuli na nas – priča biznismen koji se kalio u velikim poslovnim igrama. Onda se sa svojim crnim džipom zaglibio u srpski fudbal.
Hoće li iz tog živog peska ikada izroniti klub, dve godine stariji od novosadske Vojvodine? Pojma nema puk ovdašnji da je Ferenc Platko, legendarni golman, još pre Prvog svetskog rata prešao u Barselonu i tamo ostao zauvek, na zidu besmrtnih „Nou kampa”. Ko će ga znati, osim kladioničara, da je jedan od najvećih transfera srpskog fudbala ostvario Ljubomir Fejsa, prelaskom u Partizan... Ko bi pomislio da Kuljani pune 22 godine nisu ispali iz Prve lige ili kako se već sada zove...
Ali, ni gazda Osmajić nije od onih tipova koji se vezuju na leđa. Iako nimalo ne podseća na filantropa, učinio je ono što bi trebalo da učine Zvezda i Partizan. Da konačno prepuste fudbal Kimiju i prijateljima. Neka se oni skinu u gaće i igraju pred praznim stadionima, neka se makljaju, vuku za uši i menjaju kapitenske trake među sobom, u imaginarnim timovima neke imaginarne lige. Za to vreme, neka juniori velikih timova zauzmu mesta lažnih veličina, neka se gaje kao igrači po predgrađima i seoskim ligama. Nadisaće se svežeg vazduha, naučiće igru i upoznaće domovinu.
Hajduk je zato napustio najviši rang. Rekao je zbogom velikima i ostao s 200 dece da se takmiči u – Vojvođanskoj ligi i lokalnim takmičenjima u mlađim kategorijama, kao Omladinski fudbalski klub Hajduk. Deca će naučiti šta znači orati paorsku zemlju, ali kopačkama.
Gazda Osmajić je siguran da će ista sudbina zadesiti bar još četiri ili pet klubova Prve lige. Samo je u slučaju „Hajduk” potrebna čitava ekipa istražitelja da bi utvrdila kako je moguće da zapadna tribina stadiona bude podignuta na teritoriji „Voda Vojvodine”. Bile su tu nekakve baruštine, ali su one manji problem od močvarnog pravosudnog gliba u koji je potonuo klub: „Vode Vojvodine” se oko dve decenije sude sa čovekom koji takođe potražuje prava na zapadnu tribinu!
Sada je stadion, koji ne postoji na papirima, istovremeno vlasništvo i države, i opštine, i „Vode Vojvodine”. Ali, pojaviće se tu još poverilaca, pa se čini da je rešenje slučaja ubistva Hajduka, zatočenog u Kuli, pri samom kraju. Kao da je mnogo osumnjičenih imalo interes da zabode nož u srce kluba starijeg od jednog veka.
– Pričekajte, uskoro će stići agresivni Lala – najavljuju mi specijalnog gosta.
Konačno da vidim i to čudo – ravničara nasilnog. Priznajem, robujem stereotipu o huliganu Lali, koji bi, valjda, trebalo da ispod jedne miške ima bejzbol palicu, a ispod druge kulen. Jedan od osnivača navijačke grupe „Zulu iz Kulu” Dragan Keković Keka zaista ima kimijevske bicepse. I nešto drugačije poglede na svet.
– Vidimo se kasnije, moram da nahranim decu – kaže poglavica Zulu ratnika. Nekoliko časova kasnije, pošto je promenio pelene, dolazim u njegovu kafanu. Na zidovima su fotografije Tita, Čkalje i Bore Todorovića.
Zašto Tito? Jer se lepše živelo. Zašto Čkalja? Jer se smejalo. Zašto Bora? Jer se smejalo. Zašto Zulu? Jer se veruje.
Senzibilni ratnik s tribina kladi se da će klub osvojiti prvenstvo za nekoliko godina. Uzeće ga novi klinci.
Čuveni Aleksandar Luković Suki, jedan od Zulua koji pamti kako je njih 27 stalo u „fićinu” maricu posle tuče u Subotici, poziva me na kratak obilazak grada.
– Ne mogu više da slušam gradsku himnu „Kuku-lele” – ispoveda se dok pokazuje napušteni gradski bazen koji razdiru vreme i podzemne vode. Suki me odvodi u razrušenu diskoteku „Azuro”, u kojoj je odvajao prve devojke, a potom ih vodio kući – da slušaju ploče. Iz tog podzemlja, gde se slušao lalinski disko, mogu izroniti samo zombiji i, eventualno, kupiti Hajduk. Prolazim pored apokaliptičkih ostataka fabrika kože, nameštaja, slavina i čarapa, onih belih, koje je nekada reklamirao Robert Prosinečki, u doba najveće slave. Kao u tužnom muzeju uspomena, poređane su ruševine tih silnih pogona, u gradu koji kopni.
Prolazim pored žutog hotela, prastare zgrade s detaljima nemačke arhitekture. Gazda Osmajić ga je kupio. Mislio je da će zaraditi od „crvenih beretki” i njihovih gostiju i gošći, koji su u vreme apsolutističke vladavine Legije i Jedinice svraćali ovde, bogu iza nogu. Sada su samo rode gosti tog hotela bez nade, koji se gnezde na njegovom odžaku, a 27 soba zapuštene su ćelije iz kojih nema izlaza. Kao u „Hotelu Kalifornija”, nezaboravnoj i ukletoj baladi „Iglsa”: Možeš se odjaviti, druže, kada hoćeš, ali nikada ne možeš otići...
Jedan od tih zatočenika, socijalno odgovorni huligan Suki, pakuje stvari. Planira konačni odlazak u Novi Sad. Ali iz dana u dan, on odlaže taj put. Jer, Zulu iz Kulu zna da Hajduk još diše, oseća njegov puls. A ranjeni drug se nikada ne ostavlja na bojištu.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 12.08.2013.
