Izvor: Politika, 19.Nov.2012, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U stegama političke korektnosti
Prihvatanje jedne ideološke formule otvorilo je put za snažno ispoljavanje samocenzure
Nastavljajući razgovore o istoriografskim knjigama čiju vrednost prepoznaju i druge socijalne nauke, Institut za evropske studije organizovao je prošlog četvrtka debatu o delu „Prilozi iz naučne kritike – Srpska istoriografija i svet”, dr Mileta Bjelajca i dr Gordane Krivokapić-Jović.Knjigu je objavio Institut za noviju istoriju Srbije.
Zahvaljujući jedinstvenom kritičkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i analitičkom zahvatu, iza kakvih bi se očekivalo da stoje institutski timovi, autori su predstavili široku lepezu radova stranih i domaćih autora, objavljivanih u Srbiji, državama nastalim na razvalinama velike Jugoslavije, u Evropi i u svetu dvadeset godina unazad. Reč je o ogromnojliteraturi u čijem su središtu istraživanja i tumačenja procesa kojima su u protekle dve decenije bili zahvaćeni Jugoslavija a onda i zemlje njene naslednice. Korpusu ove literature pripada i niz memoarskih svedočanstava ovdašnjih i stranih aktera, a kritičko iščitavanje štiva te vrste dodatno je osnažilo ključne uvide i zaključke autorskog tandema Bjelajac /Krivokapić-Jović.
Na prvom mestu reč je o snažnom talasu revizije celokupne istorije zajedničke države, Prvog i Drugog svetskog rata posebno, a onda i potonjeg perioda. „U samoj Srbiji”, konstatuju autori, „istorija zajedničke države ocenjivana je kao srpska zabluda i megalomanija njenih otaca, a potom kao antisrpski projekat jugoslovenskih komunista. Rečju, nerealna utopija koju je najviše platio srpski narod. Mnogi istoričari su požurili da se iskažu svojim doprinosom. Prva žrtva bila je zajednička, kompleksna i mnogim faktorima uslovljena jugoslovenska istorija”.
Paralelno, srpski istoričari bili su „iznenađeni kada su primetili veliku promenu kod svojih dugogodišnjih kolega čije su radove u svoje vreme sa uvažavanjem prihvatali”, a danas se pokazuje da su novi radovi tih autora na mnogim mestima revizija njihovih vlastitih, ranije iznošenih stavova i konstrukcija. U to su se srpski istoričari uverili i na naučnim skupovima na raznim stranama sveta, kao što svedoči primer koji u jednom radu navodi dr Dušan Bataković. Na skupu više stotina slavista održanom u Bostonu 1996. godine,učestvujući u raspravi, najugledniji stručnjaci za Srbiju, Jugoslaviju i Balkan, pokrenuli su i živu debatu u kojoj su došla do izražaja revizionistička tumačenja srpske istorije, pa je i „Načertanije” Ilije Garašanina „iznenada postalo zloćudan plan navodno agresivne srpske ekspanzije koja se neprekinuto protegla sve do samog kraja 20. veka”.
„Kad sam, zaprepašćen tako drastičnim odsustvom naučnog morala”, svedoči Bataković, „pitao pojedine istoričare na kojim novim saznanjima zasnivaju svoja radikalno različita tumačenja ovog dokumenta, i to tumačenja suprotna onome što su o tome pisali prethodnih decenija, pre izbijanja rata, dobijao sam zbunjene odgovore da su oni, ipak, samo ’državni službenici’ koji platu primaju od ’svojih vlada’, jer rade na državnim univerzitetima”.
Kazujući o uticaju politike na radove istoričara koji se bave Srbijom, Jugoslavijom i Balkanom, Mile Bjelajac je naglasio da je deo akademske zajedniceprihvatio političku korektnost, a pritisak te ideološke formule onemogućava naučnu debatu. Osporavanje ideološkog razloga naučnim argumentima jednostavno se ignoriše,za naučnu kritikuse konstatuje da „nije prihvatljiva”.Odatle je samo korak do snažno ispoljene samocenzure.
Zahvaljujući tome, ali i podelama među srpskim istoričarima, danas se u njihovim radovima, bilo da ih objavljuju ovde ili na strani, prećutkuju najzreliji plodovi srpske kritičke istoriografije i istoriografske baštine, što je slučaj i sa delima akademika Milorada Ekmečića. Pozivanje na takve izvore izostaje zbog samocenzure indukovane ideološki definisanom „političkom korektnošću”, naglasio je Mile Bjelajac.
Prema rečima Gordane Krivokapić-Jović, iza svega toga se krije „nešto mnogo ozbiljnije od revizije”, naime gubljenje identiteta srpske istoriografije, pošto su „centri pisanja premešteni odavde na druga mesta”, tako da će već „očuvanje samosvojnosti” srpske istoriografije u takvim okolnostima „biti veliki uspeh”.
Pogotovo zbog toga, što se u tim izmeštenim centrima ne radi više samo na različitim interpretacijama prošlosti, nego se ugrožava njeno faktografsko tkivo, prošlost se u različitim slojevima čisti od činjeničkih sadržaja.
Jugoslovenska kriza devedesetih godina dvadesetog veka je „nesumnjivo osakatila interakcije srpske i svetske istoriografije”, navodi dvoje autora i zaključuje: „Mada je podstakla interes za region i njegovu prošlost, kriza je nametnula i nove standarde ’političke korektnosti’ i ’autocenzure’”. A to je dovelo do toga da „današnje prisustvo ideologije pre podseća na produkciju iz vremena Hladnog rata ili debate o odgovornosti za Prvi svetski rat kakve su vođene 1920-ih i 1930-ih godina prošlog veka”.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 19.11.2012.
