Izvor: Politika, 23.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U pustoj fabrici samo čuvar
U užičkoj „Gami” koja je već godinama u stečaju paučina polako prekriva goleme automatske prese, bušilice, brusilice, strugove
Užice – Kad se prođu zakatančena vrata na ulazu u proizvodne prostore nekadašnje fabrike „Gama“ u Užicu stupa se u prostrane hale gde su se do pre nekoliko godina proizvodili patent-zatvarači, šnurovi svuda traženi. I da se ne poveruje – firma odavno u stečaju, a unutra, u tom polumraku gde radnici odavno ne ulaze, na desetine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kvalitetnih mašina, kilometri šnurova, u magacinima tone gotovih rajsferšlusa raznih boja. Kao da su zaposleni odavde, najednom, glavom bez obzira pobegli.
Paučina već polako prekriva goleme automatske prese, mašine za bojenje, bušilice, brusilice, strugove... Tu, bolje zaštićena, stoji i jedna uvozna mašina za tkanje, prilično vredna. U jednoj od hala krov prokišnjava, kaplje po još očuvanim mašinama, bara se stvorila. Svuda okolo neisečeni šnurovi, hiljade metara bele trake. A traženi su metalni i liveni patent zatvarači na našem tržištu, ali „Gama“, u kojoj su za svet nekad vrhunski pravljeni, više ih ne pravi, u njoj je stečaj.
Šeta tim polumračnim prostorom prepunim mašina brkajlija Ljubiša Gudurić, jedini preostali radnik, sada čuvar te imovine koja propada – nekad, kad je „Gama“ bila uzdanica složenog „Prvog partizana“, ovde je nekada bilo oko 700 zaposlenih. Šeta Ljubiša i objašnjava nam da je najveći broj ovih uređaja sasvim očuvan, dovoljno je, i posle nekoliko godina nekorišćenja, samo ih uključiti u struju i dobro bi radili. Žali, naravno, što je ovako propala firma u kojoj je pola svog radnog veka proveo. Gledamo – i u kancelarijama kao u proizvodnji sve očuvano, čini se da su juče radnici odavde izašli. Prostrano zdanje na tri sprata, sa oko 6.000 kvadrata, i u njemu neiskorišćen kapital čekaju da ih neko kupi.
„Gama“ je godinama pre konačne propasti kuburila s kojekakvim teškoćama, ali je radila i proizvodila. Posle jednog socijalnog programa 2003. godine ostala je sa 106 zaposlenih, a 2007. taj broj je sišao na 90. Dugovi su se gomilali, a onda je neuspešna privatizacija (koja je poništena) potopila davljenika. Radnici su otišli kud koji, mnogi bez dinara neke naknade, a neki što su sada ispunili uslove za penziju ne mogu u nju, jer im godinama nisu uplaćivani doprinosi. U propalu firmu u jesen 2009. godine ušla je stečajna uprava, a stanje je sada, posle godinu i po dana, takvo kakvo je – mučno i prazno, uprkos realnim mogućnostima da se ovde radi i proizvodi.
Ključni problem, naravno, predstavljaju neizmireni dugovi fabrike, pominje se iznos od dva do tri miliona evra. Navodno, utvrđeno je da se poveriocima duguje oko 200 miliona dinara, a u sporu je još oko 100 miliona. Sad se u Užicu čuju priče da bi bilo zainteresovanih da otkupe ono što je ostalo od „Game“ – to je, recimo, proizvođač municije „Prvi partizan“ kome je potreban proizvodni prostor, a već je kupio susednu halu – ali zamera se i da je cena previsoka, i do četiri miliona evra. Stečajna uprava se o tome zvanično ne oglašava, mada doznajemo da je pominjana suma malo preterana. Još nijedna licitacija za prodaju „Game“ nije zakazana, jer ima nekih neraščišćenih odnosa oko imovine još iz doba složene firme (vlasništvo nad vodotornjem, prostorom oko fabrike i slično).
Tako će, prodajom celog prostora, verovatno sasvim nestati jedno nekad uspešno preduzeće, a njegove tolike mašine, ono što ne bude moglo da se proda, završiti možda na kakvom otpadu ili gradskoj deponiji. S tim što će, naravno, proći vremena dok ne dođe novi vlasnik – jedna, dve, tri neuspešne licitacije, da, kako to kod nas biva, robi padne cena...
Branko Pejović
objavljeno: 24.02.2011.
