Izvor: Politika, 20.Dec.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U popravnom domu ne beže sa časova
Najstariji osuđenik osnovac napunio je 30 godina
Valjevo – Tišina. Šuška opalo lišće koje mladići sakupljaju u parku. Papirića ni opuška nema na stazi koja vodi do školskog zdanja smeštenog između internata i Doma kulture. Pred školom nema đaka. Unutra pusti hodnici. Ne odzvanja graja. Traje čas u kući znanja u kojoj se neopravdani izostanci ne beleže, jer ih i nema, a osnovno obrazovanje stiču samo dečaci – mahom oni koji su počinili najteži zločin. Nastavnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne pamte da su se pod krovom ove osmoletke učenici posvađali. najbezbednija je, kažu. Može se pohvaliti odličnim uslovima za boravak i rad, impresivno opremljenim informatičkim kabinetom i najmanjom verovatnoćom da će ikada biti orobljena. Na prozorima nema rešetaka, nije obezbeđena video-nadzorom, niti ima školskog policajca. Ali krug u kojem je smeštena samo liči na odmaralište skriveno na rubu grada – to je deo Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu.
Već tri godine ovaj zatvor sarađuje sa Osnovnom školom za obrazovanje odraslih „Obrenovac” iz istoimene beogradske opštine. Srodna obrazovna ustanova voljna da školuje zatočenike u Valjevu ne postoji, a osmogodišnje obrazovanje treba da je dostupno svima.
– Nastavnici ponedeljkom i sredom dolaze u KPZ. Predaju osuđenicima, ispituju ih i ocenjuju. Na časove ne donose dnevnik. Ne smeju da ga iznose iz matične osmoletke, kao ni bilo koji papir pedagoške dokumentacije – objašnjava Slavica Džogazović, direktorka obrenovačke škole.
Zabranjeno je u učionicu uneti drvene šestare i lenjire uz pomoć kojih se pravila geometrije objašnjavaju na tabli, kaže učiteljica Savka Kozić. Napominje da do sada nije bilo sukoba đaka niti problema na časovima. Ne krije da ima prosvetara kojima je nelagodno kad se za njima zaključa zatvorska kapija. Redovno se pitaju hoće li izaći napolje i podsećaju da uprkos dosadašnjem dobrom iskustvu uvek postoji prvi put za loše od kojeg strahuju.
Populacija KPZ izdržava kaznu maloletničkog zatvora i kaznu zatvora. Prva se izriče deci koja imaju 16 do 18 godina i traje najmanje šest meseci do 10 godina za izuzetno teška krivična dela.
– Ogroman procenat osuđenika iz te grupe su ubice. Tipična za njih su ubistva roditelja. Među štićenicima imamo dečaka koji je ubio babu i oca. Kada se izdvoji struktura po dužini kazni, krivičnim delima, karakteristikama ličnosti osuđenika to je kriminološki, sociološki, psihološki najteža kategorija – kaže Slobodan Arsenijević, upravnik KPZ Valjevo.
Kazna maloletničkog zatvora u proseku traje šest godina. Dok je izdrže klinci osuđeni sa 16, 17 godina postanu momci od 22, 23 godine. Odrastaju u zatvoru, pa što se ne bi i školovali.
– Imamo i starije zatvorenike – mlađe punoletne osobe uzrasta od 18 do 23 godine. Po zakonu kod nas bi trebalo da ostaju dok ne napune 25. Ali, štićenicima koji pohađaju osnovu školu ili programe odvikavanja od droge, sticanja socijalnih veština... produžavamo boravak. Ne samo zbog prebukiranosti zatvora u Srbiji. Valjevski zavod poslednja je šansa da se vrate sa stranputice – objasnio je Arsenijević.
Značaj obrazovanja osuđenika je izuzetan, smatra on, i uklapa se u ono što se nekad zvalo prevaspitanje, resocijalizacija, reintegracija.
– Sticanjem svedočanstva o završenom osnovnom obrazovanju stiču veće samopouzdanje i samopoštovanje a to su stubovi njihovog mentalnog zdravlja. Bez obrazovanja naš rad nije sveobuhvatan. Država bi to trebalo da prepozna i napravi jedinstveni obrazovni sistem za sve zatvore – kaže upravnik.
Prvi put ove godine od Ministarstva prosvete zatražena je verifikacija dva odeljenja obrenovačke osmoletke u Valjevu. Jedno čine trojica učenika mlađih razreda, a drugo 19 đaka u starijim razredima. Najstariji osnovac u ovom zatvoru napunio je 30 godina i pohađa sedmi razred. Najmlađi imaju 19 godina. Ne koriste udžbenike. Uče iz skripti u kojima je gradivo sažeto. Razred im traje kao polugodište u običnim školama – za godinu dana mogu da završe dva razreda. Ako treba da se spreme za odgovaranje mogu da uče u školskom zdanju u toku „radnog vremena” koje u zatvoru počinje oko osam sati i traje do 15.30 časova.
– Kad odavde izađemo prvo što će nas pitati je da li smo završili osnovnu. Bez nje ne možemo zanat da upišemo a kamoli da se zaposlimo. Znači nam što taj papir, diplomu, možemo da dobijemo dok smo ovde – blagoglagoljiv je samo jedan učenik osmog razreda. Ostali ćute, smeškaju se pognutih glava, neraspoloženi za razgovor.
– Sami treba da izaberu da li će da idu u školu ili će da uče da „trljaju bravu”, kako to u šali, ali i u zbilji kažemo. Obavezni smo da im pružimo šansu. Ako se opredele da sede na klupi i umišljaju kako će da se obogate pljačkom banke, nećemo ih terati u učionice – kaže Slobodan Arsenijević.
Časove sa nastavnicima iz Obrenovca uglavnom doživljavaju kao sate slobode. Predavači su za njih prozor u svet zato što nisu radnici zatvora nego škole i ne viđaju ih svakodnevno, ističe Branislav Topalović, šef vaspitno obrazovnog odseka KPZ.
– U početku su pokušavali da nas privole da budemo njihovi zastupnici, da ih pohvalimo kod upravnika i, naravno, malo slažemo. Da kažemo da su sjajni. Nije im pošlo za rukom. Na temu o najtežim trenucima pisali su zastrašujuće priče, ali nijedan đak nije napisao da je sudija pogrešio i da kazna nije zaslužena – priča učiteljica Savka Kozić.
Za Osmi mart prošle godine dobila je čestitku od osuđenika, kremu za ruke i dve čokolade da ponese ćerkama.
–’Žao mi je što ovog drugog nisam stigao’ – priča jedan od najboljih učenika, jadajući se što je uspeo da ubije samo jednog čoveka. Tom dečaku su pretukli oca na smrt, a on nije bio dovoljno zreo da savlada nagon za osvetom. Čini se još nije, čim se zaklinje da će 2016. godine, kad izađe, naći i tog što mu je pobegao – kaže učiteljica.
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 21.12.2010.
