Izvor: Politika, 22.Maj.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U jednoj sedmici ubijeno sedam žena
Žene tuku i doktori nauka i nekvalifikovani radnici, nasilje skrivenije u višim društvenim slojevima
Aforizam koji ovih dana kruži društvenim mrežama „Niko ne garantuje udatoj ženi da će umreti prirodnom smrću” možda na najstrašniji način svedoči o realnosti u kojoj je u poslednjoj nedelji smrtno stradalo sedam žena. I dok se nagađa o motivima ovih zločina i polemiše o tezi da je došlo do epidemije femicida, statistika svedoči govori da je protekle godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ubijeno 27 žena. U 2013. godini smrtno su stradale 44 žene, 2012. godine ubijeno je 32, dok su 2011. godine naslini partneri lišili života 29 žena.
Niko ne ubija iz ljubavi, već iz patologije, upozorava Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurnih ženskih kuća, koje su početkom aprila pokrenule inicijativu za hitnu i adekvatnu izmenu i primenu propisa u cilju spašavanja života žena.
„Od početka ove godine 27 žena je izgubilo život u porodičnom nasilju, a toliko ih je ubijeno tokom cele prethodne godine. Na osnovu višegodišnjeg iskustva u radu sa žrtvama nasilja mogu da kažem da se ubistvo nikada ne dešava preko noći i da njemu prethodne epizode dugogodišnjeg nasilja. Problem je u tome što veliki broj žena ljubomoru, proganjanje i batine partnera tumači kao znak ljubavi, a ne patologije. A ta patologija često nema veze sa socio-ekonomskim statusom – žene biju i doktori nauka i nekvalifikovani radnici. Čak bi se moglo reći da je nasilje skrivenije u višim društvenim slojevima”, upozorava Vesna Stanojević.
Naša sagovornica, koja je juče bila na sastanku sa ministrima pravde i unutrašnjih poslova, na kome su dogovorene hitne izmene Krivičnog zakonika, kaže da je ovo prvi put da je država reagovala na seriju ubistava žena u porodici.
A na pitanje da li postoji skica za portret nasilnika, psiholog iz Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović odgovara odrečno i dodaje:
„Iako veliki broj nasilnika ima psihopatske crte ličnosti, ono što je zajedničko većini jeste uverenje da imaju pravo da donose odluke o sudbinama svih članova porodice i kontrolišu njihove živote. Tako je, primer radi, ubica iz Kanjiže nezadovoljan izborom snaje iskreno verovao da ima pravo da natera sina da se oženi drugom ženom i ubio je sve koji se nisu slagali sa njegovom idejom i smatrali da sin ima pravo na sopstveni izbor”, objašnjava naša sagovornica.
Tanja Ignjatović upozorava da se gotovo nijedno partnersko ubistvo ne dešava se preko noći i da njemu prethode epizode dugogodišnjeg nasilja – ne samo fizičkog maltretiranja već i psihološkog. Nasilje obično kulminira kada žrtva odluči da napusti nasilnika, to jest kada ga prijavi policiji, iseli se iz stana ili pokrene sudski postupak. Tada nasilnik shvata da je izgubio moć i kontrolu nad svojom žrtvom i rešava da je surovo kazni. Iako ne postoji mogućnost da se predvidi koja će osoba počiniti femicid, neki detalji iz biografije nasilnika ipak bi trebalo da budu alarm, a to su posedovanje oružja i krivičnog dosijea, dodaje ovaj psiholog.
Tanja Ignjatović napominje da jedino što je strašnije od crne statistike jeste – odnos okoline prema žrtvama nasilja i stav da je žena sigurno nešto zgrešila, pa je zaslužila batine.
„Činjenica da živimo u društvu u kojem nema socijalne osude za nasilnika svakako doprinosi visokom procentu femicida. Jer, prva reakcija okoline na vest o ubistvu žene najčešće jeste pitanje ’A šta je ona uradila’. Za nasilnika se stalno traže opravdanja i olakšavajuće okolnosti, a žrtva se uvek optužuje da je kriva za to što joj se dogodilo. Kada je doktorku medicine Stelu Gundelj ubio momak koji je imao kriminalni dosije javnost se dušebrižnički pitala ’A šta je ona tražila sa njim’, dok je nakon brutalnog prebijanja fitnes instruktorke Ana Marije Žujović javno mnjenje živo zanimalo da li je ona zaista prevarila svog dečka Vladimira Stanojevića.
Svaki put kada dehumanizujemo žrtvu mi pravdamo nasilnika i onemogućavamo da se suoči sa odgovornošću. U razvijenim zemljama zapadne demokratije, a pre svega u skandinavskim zemljama, na nasilje se ne gleda kao na privatni čin već kao na društveni problem. Tamo se ne postavlja pitanje da li će žrtva odustati od sudskog gonjenja nasilnika, jer država vodi postupak protiv njega i na taj način društvu se šalje poruka da je nasilje nedopustivo”, zaključuje Tanja Ignjatović.
.jpg)
