Izvor: Danas, 13.Okt.2014, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U epicentru uticaja „meke sile“
Kulturna produkcija, posebno posle Drugog svetskog rata, postaje deo ideološke borbe (simbolično bojno polje) u međunarodnim odnosima. U tom kontekstu kulturna diplomatija (javna diplomatija), ili kako se danas još naziva „meka sila“, jeste legalan način komunikacije u međunarodnim odnosima. Sticajem globalnih međunarodnih odnosa Srbija se danas našla u epicentru uticaja „meke sile“!
Predsednik Putin je pre nekoliko godina u obraćanju građanima naglasio potrebu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << za pojačanim korišćenjem „meke sile“ u međunarodnim odnosima. Događaji vezani za Zimsku olimpijadu u Sočiju i sada kriza oko Ukrajine dodatno su motivisali Rusiju da intenzivnije vodi kulturnu diplomatiju. Istorijski posmatrano, još je Staljin koristio „meku silu“, dovodeći viđene umetnike, posebno književnike, sa Zapada u Sovjetski Savez i tom prilikom servirao im „idilične“ uslove umetničkog života. U drugoj polovini 20. veka, generalno posmatrajući, postojala su dva snažna perioda korišćenja „meke sile“ u Evropi i oba su nagoveštavala tektonske promene u međunarodnim odnosima. Prvi, posle Drugog svetskog rata, kada se upravo preko „meke sile“ - vodi borba za ideološke postavke i time nagoveštava, odnosno započinje period „hladnog rata“. Sa Zapadne strane stvara se „kulturni front – Zapad za Zapad“ kojim rukovodi organizacija „Kongres za kulturne slobode“, koji je kadrovski bio povezan sa CIA, a finansijski sa Stejt departmentom. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, bitka za Zapad je dobijena i Kongres prestaje sa radom. Kulturna diplomatija se nastavlja kroz rad stranih kulturnih centara. Sa druge strane, kulturnu diplomatiju je direktno vodila Sovjetska država putem programa u domovima kulture i organizovanjem spektakularnih gostovanja umetničkih ansambala.
Drugi period jačanja uticaja „meke sile“ u Evropi započeo je nekoliko godina pre rušenja Berlinskog zida i time se nagoveštavao slom Istočnog bloka. Upotrebu „meke sile“ Zapad, pre svih SAD, prepuštaju milioneru Sorošu, koji je u svim istočnoevropskim državama, uključujući i Jugoslaviju, osnivao fondaciju, odnosno finansirao institute za savremenu umetnost. Tadašnji Sovjetski Savez nema snage da vodi agresivnu kulturnu diplomatiju i definitivno gubi uticaj na javno mnjenje istočnoevropskih država. U tom periodu Ruski kulturni dom u Beogradu, programski tavori, bez nekog vidljivog značaja za kulturni život grada i Srbije. Danas se situacija u vođenju „meke sile“ nešto promenila u odnosu na prethodni period. Uticaj anglosaksonske kulturne produkcije i industrije zabave na globalnom nivou toliko je narastao da SAD nemaju potrebu da posebno vode kulturnu diplomatiju. U neku ruku, interesi vođenja kulturne diplomatije su se poklopili sa lukrativnim interesima industrije zabave (proizvodna grana sa najvećom ostvarenom izvoznom profitnom stopom). SAD svojim dominantnim položajem u nekim međunarodnim organizacijama (STO, GATT) i bilateralnim ekonomskim odnosima otvoreno nameću svoju industriju zabave i u tom smislu ona jeste instrument „meke sile“. Nije slučajno zašto se onda većina elektronskih medija u Srbiji kao i kablovskih TV provajdera programski preovlađujuće oslanja na anglosaksonsku industriju zabave.
Današnja Rusija se angažuje na korišćenju „meke sile“ tamo gde ima neposredne interese. Srbija je, možda, najbolji primer za to. Ruski dom kulture intenzivirao je svoje programe, česta su gostovanja ruskih umetnika, folklornih grupa i horova, i to sa ciljem ne samo da nam prikažu umetničke dosege, već i da u javnosti povrate i ojačaju naklonost prema Rusiji. U tom kontekstu nesporno je i otkrivanje spomenika caru Nikoli Drugom, kao i najavljeni dolazak ruskog patrijarha. I nema tu ničeg spornog! Nema razloga da sumnjamo u reči simpatija prema srpskom narodu Nikite Mihalkova, ali premijera njegovog filma „Sunčanica“ jeste bila u funkciji ruske kulturne diplomatije.
Produkcija industrije zabave sa engleskog govornog područja ušla je u sve naše domove (elektronske medije), bioskopske sale, knjižare, diskografiju. Nasuprot takvom širokom i agresivnom uticaju ruska kulturna diplomatija, putem organizovanja premijernih spektakla u Ruskom domu kulture i Sava centru, uglavnom se ograničila na Beograd - publiku većinom čini deo političke oligarhije, određeni umetnički krugovi i simpatizeri. Rusija nije uspela značajnije da interesno poveže svoju umetničku produkciju i industriju zabave sa kulturnom diplomatijom, i programski uđe u elektronske medije i kulturnu infrastrukturu.
U anglosaksonskoj „mekoj sili“ sadržinski dominira savremenost i oblikovanje egzistencije, i namenjena je mlađoj ciljnoj grupi. Ruska računa na emotivnost i dominira klasična umetnost, visokih estetskih i izvođačkih dometa, ali nedostaje savremena umetnost i popularna kultura. Ova današnja zaoštrena bitka u vođenju „meke sile“ između dva globalna bloka koja se formiraju nagoveštava, kao uostalom i u dva prethodna perioda, mogućnost dramatičnih poremećaja i sukoba u međunarodnim odnosima.
Autor je direktor Balkankult fondacije
