Izvor: Politika, 22.Jan.2012, 23:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U četiri sela 12 duša

Na samoj liniji Kosmeta sa Srbijom u zaseocima ostalo tek nekoliko stanovnika. – Prilaz samo alternatvnim putem

Kosovska Mitrovica, Bare– Na tromeđi atara Leposavića, Raške i Novog Pazara, pod samim obroncima planine Rogozne, rasuli se zaseoci sela Bare, s tek desetak žitelja.

Nekada je u četiri zaseoka, smeštenas leve i desne strane novonapravljenog, alternativnog puta Lešak–Vračevo–Tresava–Bare i Batnjik, putakoji se naslanja na magistralni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravac Novi Pazar– Raška, živelo oko četiri stotine Srba, u 57 domaćinstava. Sada je u Tomovićima, Milićevićima, Šarovom dolu i Cvetkovićima samo 12 duša. Nekadašnja politika iselila je sedamdesetih godina prošlog veka narod iz ovog leposavićkog sela, iz zabiti, kojeje silom prilika dobilo asfaltni put tek jesenas, kada su Srbi sa severa uz tešku muku osposobiliovu deonicu kako bi se povezali sa Srbijom.

Od Leposavića do Bara, po tek okopnelom snegu koji se raskvasio na asfaltu, uz strmine i klance, na putu dugom 27 kilometara, stižemo u zaselak Tomovići, gde se u samo tri kuće puši dimnjak. Terenskim vozilom ne možemo ni do prvih, napuštenih kuća. Pravimo prtine, u smetovima snega, koji je ovih dana dodatno otežao put.

Nekada suTomovićiimali 14 domaćinstava, kazuje Miljojko Tomović (62), koji se još poodavno iselio u Lešak.

–Eno, tamo, gde su oni borovi, tu je granica s Novim Pazarom. Nekada se ovde živelo domaćinski, bogato, ali i teško. Ali, puta nije bilo, pa onimlađi, koji su i po 30 kilometara pešačili do škole u Lešku, odoše odavde. Sada ovde ima svega. I struje,i vode,i puta. Ali nema ljudi– kao za sebe govori Miljojko.

–Leti sam ovde svake subote i nedelje. Imam nekoliko košnica pčela, a i dobar voćnjak. Vuče me ognjište. Eto, sad bi ovde moglo dobro da se živi, ali... –setno govori Miljojko.

Oko kuće, okućnice, štale, ambari. Sve prazno.

Dolazimo do samih borova, do zamišljene „granice“ koja leposavićku opštinu deli s Novim Pazarom. S visine od oko devet stotina metara, na kojoj se i nalazeBare, puca pogled na planinu Goliju, na Pančićev vrh na samom Kopaoniku, s druge strane. Čini se, samo malo fali pa da se i nebo dotakne. Pruža se vidikovac okovan snegom. Gledamo tamo ka zaseoku Cvetkovići, koje se nalazi s desne strane alternativnog puta, dole ka Batnjiku, ka Raški i Novom Pazaru, doskora osmatračnicu Kfora.

–Bili su tu, neko vreme, pa se povukli. Sada, tek ponekim džipom obiđu teren– pokazuje Miljojko.

A do Raške ovi retki gorštaci Bara, koji se i upute, kad ih nevolja natera, treba da putujudobra tri sata– pešice! Ne boje se vukova. Ovde im samo lisice i zečevi put prepreče. I poneka srna. A orlovi gnezdasvijaju.

Nekada su decaiz sela–Jablanice, Trstenika, Građanovića, Jova –dolazila u školu u Vračevo. Imala je osmoletka svojevremeno 550 đaka, sada –samo 43 osnovca.

Dozivamo Radomira Tomovića, koji se preneku godinu vratiou svoju kuću, iz Raške, gde mu porodica živi.

–Već posle ovog rata, kad su firme počele da propadaju, odlučio sam da dođem u moje Bare. Bavim se stočarstvom. Gajim ovce. Imao sam stotinak, sada manje. To je posao koji traje 365 dana, 24 sata. Ali, ne žalim se. Jesam sam, tek ponekad retki komšija dođe. Uveče, ovako zimi, kad rano smrkne, da popričamo– govori Radomir, koji je tek prevalio šestu deceniju i koji priča da mu je žao što „ovakve lepote“, misleći na novoizgrađeni put, nije bilo u njegovo vreme.

Ulazimo u tor pun ovaca i tek ojagnjenejagnjadi.

–Dva puta godišnje se ojagnje moje ovce. I, što je retkost, oblizne se. Sve po dvoje. Vidite, ovo jedno jagnje je belo, a drugo crno. To, koliko se ja sećam, nije u ovomkrajubilo.

Idemo dalje, zahvalivši na pozivu da popijemo kafu. Pravimo prtinu u dubokom snegu, ostavljamo napuštene kuće, bunare sa zarđalim čekrcima, kojih ovde, reklo bi se,na svakom metru ima. Tako je i selo dobilo ime. Vele, imalo puno bara, vode. Po nekim podacima, prvi su u Bare došli Tomovići, odnekud iz severne Albanije. Još u 13. veku.

Jedva se probijamo do kuće Kovačevića. Brat i sestra, Vukašin i Božana,sami žive. U dotrajaloj kući, gde iz improvizovanog odžaka, napravljenog od sulundara,bije gust dim.

–’Ajte, unutra,da pristavim kafu– prilazi Božana, vedra i „na oko“ zdrava ženica, kojoj još u dokumentima stoji da se preziva Bačanin. U ruci joj mobilni telefon. Samo jedno ime u imeniku!

–Nemamo para još i ta dokumenta da menjam. Bila sam udata, tamo u Kragujevac, pa to tako i ostalo. A ja i ne znam gde bi to trebalo da se ide. A i ne umem da se potpišem. Jesam išla u četvorogodišnju, nego sam zaboravila. Evo, i sa ovim telefonom ja ne umem. Već, kad nas neko pozove. A i to retko– hitra i okretna Božana navalila da nas ugosti, dok je s Rogozne upeklo sunce, ko da je o Đurđevdanu.

Čujemo da je Božana bila bolesna, imala „neke operacije“, pa tako sada „malo šta sme da jede“.

Prilazi nam Vukašin, koji je samo dve godine mlađi od sestre. A njemu je 54. godina.

Izgleda starije. Zdravlje ga dobro služi, veli, ali, vidi se, nemaština ga ubila.

–Primimo ovu pomoć. Mesečno oko šest, sedam hiljada. Bude nam, za brašno, ono osnovno, ali ne pretekne i za moje cigare. Sadim duvan, dao mi seme jedan rođak iz Leška– zagledan, onako setno u daljinu, više kao za sebe govori ovaj gorštak, dok mu u ustima dogoreva cigara koju je umotao u novinski papir!

A u kući, koju su njihovi roditelji sagradili,jedan krevet, televizor koji im je neko poklonio, šporet „smederevac“, sto, dve hoklice, tronožac. Pod– od betona!

Rekoše da im fale ljudi, razgovor. „Jer nas dvoje po sto puta istu priču pričamo.“ A Vukašin reče da mu ponestaje i duvana. Dadosmo mu paklicu, uz obećanje da ćemo mu i cigare nekako poslati.

Za koji dan stići će im „ruska pomoć“. Cigareta u tom paketu, znamo– nema.

Biljana Radomirović

objavljeno: 23.01.2012.

Nastavak na Politika...