Izvor: Politika, 17.Apr.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U bugarskom ropstvu
Stradanje redova Laze Prodanovića (3)
Pošto se upisao u srpski dobrovoljački odred, redov Laza Prodanović više nije u Rusiji smatran austrougarskim zarobljenikom. Krajem juna 1916. vozom je sa ostalim dobrovoljcima prebačen iz Samare u Odesu, gde je dodeljen Četvrtom pešadijskom puku Prve srpske dobrovoljačke divizije u sastavu ruske armije. Ova divizija je osnovana 16. aprila 1916. i odmah je uključena u sastav 47. ruskog korpusa i upućena na front u Dobrudži. Uz ruske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i rumunske trupe, divizija se borila protiv udruženih nemačkih, bugarskih i turskih jedinica. „Dospeh u drugi četu prvog bataljona koja je logorovala pod šatorima na Đukovskom sadu... Ponekad, uz vojnu muziku, tu su održavane smotre defilea pred komandantom naše divizije, kao i pred komandantom ruske armije u čijem smo bili sastavu. Jednog dana napustismo Odesu. Marširali smo prema Dunavu. Stigosmo u varošicu Benderi, gde smo ostali 15 dana, da bi nas potom prebacili u selo Bolgrad. Tu smo ostali do kraja avgusta, da bi nas iz Bolgrada poslali do Dunava, u mesto Reni“. Banaćanima koji su živeli kraj Dunava, dolazak do reke izazvao je sećanja na dom i porodicu. Osećali su melanholiju za otadžbinom, dok su čekali da im Rumunija otvori put Dunavom, verujući da će ih uspešno prebaciti na Solunski front.
Krajem septembra meseca, srpske dobrovoljce ukrcali su u šlepove i otisnuše ih ka mestu Černavoda. Laza Prodanović uverava da je tu video najduži most preko Dunava u Evropi. On i njegovi drugovi, saborci, srpski dobrovoljci tako dospeše na tlo Rumunije.
„Marširali smo kroz Dobrudžu, s kraćim odmorima. Primetismo na vidiku i neke ruske kolone u maršu. Uskoro, izdvojiše sve koji su već bili malaksali od napornog marša. Uputiše ih na začelje kolone, gde su hodali u pratnji bolničara. Ja sam često bolovao. Teško sam podnosio napore zbog plućne bolesti, kašlja i otežanog disanja. Tako i mene izdvojiše... Ali, pomoći mi nije bilo. Sve više sam zaostajao, gubio dah i na koncu shvatio da sam izgubio iz vida ne samo našu kolonu, već i bolničara koji mi je jedno vreme pomagao. Morao sam da stanem, jer se spuštao mrak. Izjutra sam primetio jednu rusku kolonu, koja mi reče u kom pravcu da idem“.
Krećući se samom linijom fronta u Dobrudži, gde je u toku bila jedna od odlučujućih bitaka, Prodanović je svaki čas naletao na jaku mitraljesku vatru – ne znajući ko puca i s koje strane. Svaki čas je morao da se baci na zemlju kako ne bi stradao od kuršuma. Kako je mrak postajao sve gušći, shvatio je da mora prenoćiti, jer je opasnost bivala po njega sve veća. Nalazio se u samoj zoni vatrenog dejstva sukobljenih strana. Gotovo na brisanom prostoru. Samo sticajem po njega srećnih okolnosti ostao je van glavnog toka bitke koju je vodila njegova Prva dobrovoljačka divizija tih dana, dok je on izgubljen lutao stepom. U bici na Dobrudži, krajem avgusta, učestvovale su, naime, tri ruske divizije koje su prešle Dunav iz Rumunije i napale Bugarsku. S druge strane, iz pravca Transilvanije, Bugarska je bila napadnuta od Rumunije. Makenzen protiv Rumuna šalje Devetu nemačku armiju i uspeva da ih potuče kod Hermanštata, pa već početkom oktobra ruski car šalje devet armija da spasavaju Rumuniju. Tim potezom je oslabljena ofanziva ruskog generala Brusilova u Galiciji, što koristi Makenzen da se probije u Dobrudžu, kada je počelo masovno povlačenje Rumuna, jer je bio ugrožen i sam Bukurešt. Srpski dobrovoljci, međutim, nisu umeli da objasne zašto su se rumunske jedinice povukle i ostavile ih same na frontu. Prva dobrovoljačka divizija redova Laze Prodanovića našla se na udaru bugarskih i nemačkih divizija. Pretrpela je ogromne gubitke: od 16.000 bajoneta spala je na samo 2.000 u stroju.
„Lutajući po mraku naiđoh na jedan stog slame. Tu sedoh očajan... Osećao sam da me hvata san. I zaista, odjednom zaspah. Kada se izjutra trgoh, nad čitavim prostorom je vladao potpuni muk. Neka grobna tišina je pritiskala čitavo prostranstvo. Od hrane, ostalo mi je samo nešto malo hleba što sam od Rusa dobio. Onako očajan, skoro da poželeh smrt. Namislih da se ubijem: prislonih cev puške sebi na slepoočnicu i već htedoh da povučem obarač – kad mi se učini da čujem u blizini ljudske glasove. Ustadoh i u daljini ugledah kao neku patrolu. Bilo je tu nekih desetak vojnika. Koračali su sporo i među sobom nešto razgovarali. Nisam ih jasno prepoznavao, ali mi se činilo da su Rusi. Mene još nisu primetili. Približiše mi se, ja načinim nekoliko koraka i viknuh „Zdravstvujte!”
Svi odjednom stadoše. Ukočeno su piljili u mene. Šajkača mi je bila na glavi, a pušku sam prislonio o stog sena. „Ja bolom“, rekoh. Najednom jedan od njih progovori: „Srbin li si, bre?“ Ja zaćutah. Drugi dobaci „Srbin li si bre, momka da ti momka srpskata“ i poče puškom da nišani na mene. Opalio bi da vođa patrole ne priskoči i spreči ga. Ustuknuo sam i namah pomislio na priče o klanjima i mučenjima koje su kolale u našim redovima. Oni pritrčaše, uzeše mi pušku i sve što kod mene nađoše, sem šinjela. Vođa ove bugarske patrole mi saopšti da sam sada njihov zarobljenik“.
Tako je redov Laza Prodanović, posle ruskog zarobljeništva u Ukrajini, postao bugarski zarobljenik u Dobrudži.
Simeon Babić
objavljeno: 18.04.2015.
