Izvor: Politika, 04.Jan.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji samo 30 tumača znakovnog jezika
Njihovo zanimanje ne postoji na listi zvanja, a pošto ih je malo, naši tumači nisu specijalizovani, već su prinuđeni da rade i na televiziji i u sudnici i u ordinaciji
U Srbiji ih ima tridesetak. Kada ih neko angažuje, očekuje da sve rade volonterski, jer se „to, nekako, podrazumeva”. Njihovo zanimanje ne postoji na listi zvanja, pa ne mogu ni da stanu u red na birou za zapošljavanje, a nema ni škole, niti fakulteta na kojem bi mogli da steknu diplomu. Oni koji krenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da uče sami, uz pomoć mentora, takođe nailaze na prepreku u vidu nedostatka literature, jer je poslednja stručna knjiga na srpskom jeziku objavljena 1996. godine.
Oni su tumači znakovnog jezika, iako Desanka Žižić kaže da ih uglavnom svi doživljavaju kao pomagače osoba koje imaju potpuno ili delimično oštećen sluh. Da tumača ima više, bilo bi olakšano i detinjstvo i školovanje dece koja ne čuju, jer bi onda i njih bilo više u redovnim školama.
– Znakovni jezik nije priznat, nije zakonski regulisan, pa samim tim i naš status nije priznat, mi ne možemo da se zaposlimo kao tumači. Ne postoji formalno niti kontinuirano obrazovanje za profesiju tumača znakovnog jezika, samo neki sporadični kursevi. Zapravo, jedini način da se nauči znakovni jezik jeste da ste dete gluvih roditelja, ali ima i onih koji rade pri udruženju gluvih ili kao nastavnici u specijalnim školama – kaže naša sagovornica.
U svetu postoje čak i master i doktorske studije, na primer, u Australiji, gde je Desanka bila, Americi, Engleskoj, a u Srbiji se tumač postaje na kursevima ili mentorstvom. Ona je, inače, menadžer propagande i odnosa s javnošću, koja je odlučila da ipak promeni profesiju i trenutno studira na daljinu na jedinom univerzitetu za gluve na svetu – Galaudet univerzitet u Vašingtonu. Desanka Žižić je i osnivač i predsednik Asocijacije tumača srpskog znakovnog jezika čiji se članovi s velikom mukom bore za bolji status u društvu.
Ona kaže da ova profesija nije nimalo laka, kako se čini na prvi pogled i da je poznavanje znakovnog i srpskog jezika tek početna stepenica. Neophodno je i poznavati tehnike prevođenja kao i etičkog kodeksa, koji podrazumeva da tumač mora da se uzdrži od izražavanja sopstvenog mišljenja, ne sme da upotrebi informacije koje je saznao za bilo kakvu ličnu ili profesionalnu korist…
– Ja prevodim i svađe, bude tu i vrlo stresnih i emotivnih situacija, kao kada nekome treba da kažete da je oboleo od raka. Cenzura ne postoji, osim ukoliko vidim da je u pitanju kulturološka razlika, neću sigurno prevesti nešto što vidim da može da stvori neprijatnu situaciju. Dešava se, naročito u javnim institucijama, da nam ne dozvoljavaju da prevodimo iako korisnik ima pravo na to i insistira. Ja to pripisujem neznanju. Na početku prevodilačkog servisa smo imali mnogo neprijatnih situacija u doktorskim ordinacijama, jer su lekari mislili da smo mi neka vrsta komisije, pa je tu bilo mnogo edukacije jedan na jedan – kaže sagovornica.
Ona kaže da kada se pogledaju tekstovi ili emisije o deci gluvih roditelja ili tumačima znakovnog jezika, sve to obično ima prizvuk neke tužne priče…
– Ovo nije pitanje hendikepa, već pitanje jezika i to je ono što zajednica gluvih u svetu podržava – da su oni jezička manjina, a ne osobe sa hendikepom. Njima je srpski jezik zapravo drugi jezik, kao što je nama engleski. Ja kažem da sam rođena u bilingvalnoj porodici, oba roditelja ne čuju, tako da sam od malih nogu bila upućena na srpski i na znakovni jezik, dakle, mogao je to biti i nemački – objašnjava Desanka i sa smehom se seća da je njen prvi prevodilački posao bio kada je imala dve godine, a majka pokušala da zameni komad nameštaja koji je kupila, a koji joj se nije dopao.
Mama, tetka i tata su znakovni jezik naučili od svojih vršnjaka u specijalnoj školi, nastavlja ona, jer ne postoji učilo, jezik se bukvalno prenosi u zajednici. Ona kaže da su je roditelji naučili jezik, a profesiji mentori Vera Jovanović i Kolin Alen (predsednik Svetske federacije gluvih, koji je bio u Srbiji godinu dana).
– Znakovni jezik se razlikuje od zemlje do zemlje, postoje varijacije čak i u okviru jedne države, poput dijalekata. Na primer, Vojvodina koristi malo drugačiji alfabet od Beograda i ostatka Srbije – pesnica na pesnicu označava u jednom slučaju slovo „g”, a u drugom slovo „d”. Mi koristimo dvoručni alfabet, neke zemlje poput Amerike koriste jednoručni – objašnjava Desanka.
Sandra Gucijan
objavljeno: 04.01.2013.
