Izvor: Politika, 09.Feb.2015, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužilaštvo možda i neće goniti Stanojevića
Traže od policije pojašnjenja, ako se ispostavi da je reč o lakim telesnim povredama, preostaje samo privatna tužba – ako žrtva želi da je podnese
Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu uputiće policiji zahtev za prikupljanje obaveštenja o težini povreda koje je javnost proteklih dana videla na fotografijama Ane Marije Žujović. Policija takođe treba da ispita i porodični status ove devojke i njenog partnera Vladimira Stanojevića, odnosno da li su u braku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajednici života ili su „samo u vezi”.
– Ako su oni, narodski rečeno, samo momak i devojka, onda ne može biti reči o krivičnom delu nasilja u porodici, koje se goni po službenoj dužnosti – rekao je za „Politiku” Ivan Marković, prvi zamenik trećeg osnovnog javnog tužioca u Beogradu.
Nasilje u porodici, kako je objasnio, postoji ako su nasilnik i žrtva supružnici, srodnici i ako između njih postoji, ili je postojala, takozvana zajednica života. Sada policija i tužilaštvo treba da utvrde da li su Ana Marija Žujović i Vladimir Stanojević živeli zajedno, iako su poznate informacije da su venčani u inostranstvu.
Postavlja se, međutim, pitanje da li je to suština ove priče ili će formalnopravni razlozi sprečiti tužilaštvo da krivično goni nasilnika po službenoj dužnosti. Jer, moglo bi da se dogodi, ne samo teoretski, da čitav slučaj „ostane” na lakim telesnim povredama koje se ne goni po službenoj dužnosti već samo po privatnoj tužbi. Dakle, čitav slučaj mogao bi biti prepušten na kraju Ani Mariji Žujović kao žrtvi.
Sada su na potezu veštaci medicinske struke i policija. Prvi treba da utvrde da li su masnica na oku i rasečena usna – lake ili teške telesne povrede, a drugi kakav je porodični status žrtve i nasilnika.
Oni su saslušani u beogradskoj policiji prošle nedelje i to u Odeljenju za javni red i mir, na osnovu zahteva Trećeg osnovnog javnog tužilaštva.
– Policijski izveštaj o saslušanju dostavljen je tužilaštvu juče, 9. februara, ali se iz prikupljenih podataka ne može nesumnjivo utvrditi kakav je stepen povreda Ane Marije Žujović, niti kakav je porodični status Vladimira Stanojevića i Ane Marije Žujović. Zato će tužilaštvo uputiti policiji novi zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja – rekao je zamenik trećeg tužioca juče za „Politiku”.
I žrtva i nasilnik govorili su o ovim batinama u Jutarnjem programu televizije „Pink”, gde Stanojević radi kao voditelj. Priznao je pred kamerama da je udario Žujovićevu, navodno izrevoltiran njenim ponašanjem. Ona je, sa velikim tamnim naočarama na licu, potvrdila njegovu priču, a zatim su neki mediji nastavili sa „srceparajućim” izjavama o njihovoj „ljubavi”, njegovim „suicidnim namerama” i navodnom strahu da će dobiti otkaz.
O strahu da će biti krivično gonjen – niko ne govori, pa ispada da je sudbina momka koji je naneo vidne povrede devojci isključivo u rukama vlasnika TV Pink Željka Mitrovića, a ne u rukama države, odnosno državnog organa koji je u obavezi da krivično goni nasilje i da zahteva od suda kaznu koja može imati teže posledice za nasilnika od jednog običnog otkaza sa radnog mesta televizijskog voditelja.
Pretpostavku nevinosti, naravno, moraju poštovati i mediji i organi gonjenja, ali masnica na licu mlade žene je očigledan dokaz da „autor” te masnice nije nedužan i da je evidentno reč o nasilju. Druga je stvar što i žrtve nasilja u Srbiji i čitavo društvo imaju prilično visok stepen tolerancije na nasilje, a neki ga čak i opravdavaju, pa traže krivicu u žrtvi, čak i u slučajevima kada dođe do najtežeg zločina – ubistva.
Činjenica je da mnoge žene u Srbiji imaju masnice koje nikada nisu viđene na društvenim mrežama i u štampi, kao što je slučaj sa masnicom Ane Marije Žujović. Za tužilaštvo je bitno kako će kvalifikovati krivično delo, ali za žene koje su žrtve nasilja, najvažnije je da imaju poverenja u državne organe, a nemaju ga. One se plaše da će dobiti još žešće batine ako prijave nasilnika, a razmišljaju i o svim drugim posledicama, kao što su reakcija drugih članova porodice i sredine u kojoj žive.
U sudovima postoje službe za podršku žrtvama nasilja, ali, kao što je za naš list rekla Gordana Jekić-Bradajić, zamenik apelacionog javnog tužioca, žene koje se odluče da prijave nasilje nemaju nikakvu zaštitu tokom suđenja koje najčešće dugo traje.
„Politika” je juče pokušala da sazna i kakav je stav republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac o konkretnom slučaju, ali odgovor još nije stigao.
Da bi tužilaštvo moglo da goni nasilnike, neko mora da ih prijavi. U velikom broju slučajeva to nisu ni komšije koje okreću glavu, ni rođaci koji neće da se mešaju, a ni same žene koje radije odlučuju da ćute i trpe batine. Država ima tri zadatka: da se „meša u privatne stvari” kada je o nasilju reč, da ohrabri žrtve da prijavljuju nasilje i – da im pruži zaštitu.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 10.02.2015.
