Izvor: Press, 20.Okt.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tusta i ja
Umro je naš Branko Črnac Tusta, početkom protekle nedelje, pevač grupe „KUD Idijoti". Da zabeležim i ja koju o čoveku koji mi je obeležio mladost.
Malo je reći da sam obožavao „Idijote", najautentičniji pank-bend koji se pojavio na Balkanu. Ne. Prihvatao sam ih kao nešto sasvim prirodno u nametnutom haosu. Kao da je juče bilo kada sam kod SKC-a kupio njihov album „Mi smo ovdje samo zbog para". Godina 1990. Stihovi naslovne pesme su glasili: „Mi smo ljiga, mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << smo trend/mi zapravo i nismo bend/došli smo vam samo po parice."
Nisu „Idijoti" pevali o sebi. Oni su pevali o onome što se događalo i što će uslediti. Ima tu i jedan stih, koji glasi „Nije teško biti najgori".
E, Tusta i „Idijoti" su znali da su došli najgori. Paralelno sa ratom i razaranjem, koje smo, suviše mladi, gledali iz prikrajka, mogao si da slušaš bar njih. Oni su govorili da je rat sranje, da zveri na vlasti samo žele novac.
Tusta je govorio šta treba, sa bine, nenametljiv i pristojan, a mi smo rasli. Tumarali po hodnicima KST-a i pokojne „Akademije". Uglavnom, jurili ribe. To je bilo vreme prvobitne akumulacije ženskih prava u Srbiji. Što je značilo, vatanje može, za seks moraš da se potrudiš. Muvanje se često sastojalo od toga da se devojci zagledaš u oči i onda joj gurneš jezik u usta. Mračno bilo na „Akademiji"... Pa smo se ljubili dugo, dugo. Kao da sutra ne postoji. Što i nije bilo daleko od istine. Dobijao sam njihove telefone, mahom zapisane na znojavom dlanu. A u pozadini je treštalo „Kad srce radi bi-bam, ba-bam" od „Idijota". I svaku sam ispoštovao! Obavezno sam im se javljao i izlazio sa njima bar na jedan sastanak. Volim da mislim da su danas udate za nekog punišića. Što se mene tiče, zaslužile su. Jer bili smo mi, izgubljeni, pametni i siromašni i oni, valjda pametniji i bogati. I tu se po svoj prilici ništa neće promeniti.
Mladost je prohujala. Tekao je život i do tog septembra 2010. godina, kada sam velikog Tustu video uživo, izbliza. Sedeo sam u „Orašcu" i pio pivo sa kumom. I onda je prošao on. U legendarnoj kožnoj jakni, nonšalantno. Hodajuća istorija. Sedeo je za stolom pored, sa Saletom Verudom i ostalim genijima iz „Idijota". Došli su da prezalogaje pred koncert u KST-u. Prišao sam mu, u magnovenju:
- Tusta... zdravo...
Samo me je pogledao iskosa. Nisam znao da je već bio bolestan.
- Izvini što te ometam... i vas sve... zamolio bih te, ako može da se slikamo... vaše pesme su obeležile moju mladost... - promucao sam.
Nasmejao se Tusta, a i ostala ekipa sa njim. Zagrlili smo se, Tusta i ja, i fotografisali. Kakav trenutak. Eno je fotka na Fejsbuku. Posle sam izbezumljen od sreće otišao na koncert u KST i video Tustu i ostale majstore uživo poslednji put. Skakao sam kao da sutra ne postoji.
„Na brzinu uzmi lovu i zbriši, dok još ide predstava." Tako je govorio Tusta, a sa njim „Idijoti". Oni pravi idioti su te stihove uvek shvatali bukvalno. Zato smo tu gde smo, svi đuture. Mi smo samo lutke na koncu. Ali, bar je tu bio Tusta da to drekne u mikrofon. Hvala ti, Branko. Pravi heroji nestaju i odlaze u besmrtnost. Ostaju samo menadžeri i promoteri magle. Uradio si više od svih advertajzera ovog sveta, sadašnjih i budućih. Zarazio si nas zrncem slobode.
< Prethodna Sve kolumne
