Izvor: Blic, 07.Nov.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Troje ljudi će živeti zahvaljujući mojoj majci
Ne postoje reči kojima bih opisala bol i prazninu koju moja porodica i ja osećamo nakon gubitka osobe koje nam je značila najviše u životu. U svoj toj nesreći, ponosni smo što smo smogli snage da budemo ljudi, da budemo humani i pružimo drugim ljudima šansu da nastave dalje. Zahvaljujući mojoj majci tri čoveka nastaviće svoje živote, a postupili smo tako jer znamo da bi to bila i njena odluka - priča Sandra Sudimac iz Novog Sada, ćerka nedavno preminule Verice Sudimac (57) čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su članovi porodice odlučili da dozvole doniranje organa.
Verica Sudimac preminula je prošle nedelje od moždanog udara, a kako su njeni organi sačuvali svoje vitalne funkcije, lekari Kliničkog centra Vojvodine konsultovali su se sa članovima porodice o mogućnosti da doniraju njene organe. Zahvaljujući Sandrinom pristanku, kao i pristanku njene sestre Silvije i oca Milana, tri života su spasena.
- Neki će reći da je to najteža odluka koju čovek može da donese. Naravno da nismo bili spremni na to, ali kada smo se suočili sa istinom, uvideli smo da postupamo na najbolji mogući način. Sada mogu samo da zamislim sreću tih ljudi koji su saznali da im je pružena nova šansa za život, sreću njihovih majki, očeva, sestara i zaista bih volela da ih jednog dana upoznam i vidim osmehe na njihovim licima. Moja porodica i ja ćemo se priključiti akciji „Šansa za novi život" i apelujem na sve ljude da ne budu sebični, već da nađu snage i shvate da doniranjem organa čine najplemenitije delo - kaže Sandra.
Posle odluke porodice Sudimac da donira organe, medicinski tim Kliničkog centra Vojvodine predvođen profesorom dr Zoranom Miloševićem je za nešto više od 15 sati obavio tri transplantacije. Novosađanin od 55 godina dobio je novu jetru, a njegov sugrađanin i jedan Subotičanin od 58 godina bubrege.
- Zahvalni smo porodici Sudimac koja je u trenutku kada gubi svog člana porodice pristala na jedan tako plemenit gest. Pacijenti kojima su presađeni organi se osećaju dobro i nadamo se da će tako i ostati. Bitno je da se kod ljudi stvori svest o potrebi doniranja organa, jer bez toga nema ni spasavanja života. Upravo zbog toga Klinički centar Vojvodine pokrenuo je Donorsku mrežu Vojvodine, čiji je slogan „Šansa za novi život" - rekao je prof. dr Zoran Milošević na juče održanom Međunarodnom simpozijumu hirurga u Novom Sadu u okviru kojeg je održan drugi sastanak koordinatora Donorske mreže Vojvodine.
Mada doniranje organa u Srbiji više nije tabu, ipak, odluke o doniranju organa su još uvek retke.
- U Donorskom centru Vojvodine kartice je do sada potpisalo više od 4.200 Vojvođana, ali nismo ni blizu željenim rezultatima. Kada pogledamo brojke, od milion građana, kod nas je tek 1,5 njih spremno da zavešta organe, dok u Španiji taj broj iznosi čak 35.
Dobili smo i podršku ministra zdravlja Tomice Milosavljevića i daćemo sve od sebe da ovu akciju proširimo na celu državu - kaže dr Milošević.
Od kada je otvoren Centar za transplantaciju u Novom Sadu, transplantirano je pet jetri i 22 bubrega. U Vojvodini na transplantaciju bubrega trenutno čeka više od 200 ljudi, a desetak osoba čeka novu jetru.
Radinka iz Vrbasa: Lično bih se zahvalila
Prva transplantacija jetre u Vojvodini uspešno je izvedena u Kliničkom centru Vojvodine u junu 2008. godine. Radinka Rudić (53) iz Vrbasa tada je nastavila sa svojim životom.
- Zahvaljujući roditeljima mladića stradalog u saobraćajnoj nesreći moj život je spasen. Presađena mi je jetra i posle duge bolesti uspela sam da se vrtim u normalan život. Mogu samo beskrajno da zahvalim tim ljudima koji su učinili tako dobro delo i omogućili mi da živim. Mada znam da to etika zabranjuje, volela bih da ih upoznam i lično im se zahvalim - priča Radinka Rudić.
Slađana iz Srbobrana: Moj drugi početak
Slađana Doroslovački iz Srbobrana jedna je onih koji su imali sreće da dođu na red za presađivanje bubrega.
- U decembru prošle godine, nakon duge hronične bolesti bubrega, imala sam sreće da mi odgovara organ jednog donora. Sada sam dobro, a osećaj da ponovo živim normalno ne može se opisati - kaže Slađana.
.jpg)
