Izvor: Politika, 19.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri Vuka na jednom mestu
U Vukovoj zadužbini radi Klub "Vuk Karadžić", čiji je generalni menadžer Vuk Karadžić, čukununuk našeg oca pismenosti U jednom skorašnjem vicu, koji može biti prava slika naših političkih i društvenih prilika u poslednjih petnaestak godina, učiteljica pita malog Pericu šta zna o Vuku Karadžiću. A mališa joj dobronamerno kaže da je ona tu nešto pobrkala – Vuk je Drašković, a Radovan Karadžić.
Ovom pošalicom započinjemo razgovor sa čovekom koji se odista >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zove Vuk Karadžić, kao i otac naše pismenosti. I ne samo da su imenjaci i prezimenjaci, već su i iz istog drobnjačkog plemena iz Crne Gore i bliski rođaci. Naš sagovornik je čukununuk svog slavnog pretka.
Ali, priča o svim Vukovima i Karadžićima ne završava se, već upravo počinje tom činjenicom, malo poznatom zanimljivošću velegrada. U donedavnoj ulici Maršala Tita, a danas Kralja Milana, broj 2, nalazi se lepa zgrada kitnjaste fasade – Vukova zadužbina. U njoj odnedavno radi Klub pod imenom "Vuk Karadžić", u kojoj naš sagovornik, Vuk Karadžić, govori o svom čukundedi, o Zadužbini, Klubu i višedecenijskom iskustvu ugostiteljskog i turističkog poslenika.
Imao je, kaže, i malo sreće da posle skoro pola decenije uspešnog ugostiteljskog rada, kao kruna karijere i života, dođe u instituciju, koja nosi ime njegovog čukundede i da bude prvi čovek istoimenog kluba.
Na pitanje može li se od takvog kluba živeti i preživeti, Vuk Karadžić odgovara da može, ali skromno. Njegova kafana nije običan bircuz, ali po poreskom tretmanu deli istu sudbinu kao svi lokali na Ibarskoj i drugim magistralama. Ono što on sada radi – mnogo je više od ugostiteljstva.
Trudi se, uverava nas, da sa svojom ekipom kuvara ponudi i neke specijalitete sa jelovnika svog čukundede, ali i pojedina jela s kraja 18. i početka 19. veka o kojima je Vuk pisao. Dodaje da je Vuk (Stefanović) Karadžić, ipak, najviše voleo jela od svinjskog mesa i crno vino. Nije, kaže, mnogo mario za posnu hranu.
A njegov čukuunuk od svoje 24. godine života upravlja i direktoruje mnogim velikim objektima – od leskovačke Bašte sa dve hiljade mesta, preko Ostrva cveća na istoimenom crnogorskom ostrvu, Ade Ciganlije, do Sajamtursa u Beogradu na čijem je čelu bio čak 27 godina. Imao bi šta i da prenese mlađim generacijama, da ih nauči životu i kulturi u kafani. Ali ne tako što će im govoriti šta se pije uz koje jelo ili kako se postavlja pribor, već da ih poduči onome što im nijedna klasična škola ne može dati. Samo bogato životno iskustvo. Treba umeti da se gost dočeka, ugosti i isprati. A to, tvrdi, nije zanat. Ima u tome kulture, psihologije, filozofije, medicine, istorije i umetnosti u gastronomiji... Svega ima pomalo, ali sve to treba na lep i valjan način ugraditi u sebe i dočekati gosta kao, što bi kod nas rekli, kuma ili starog svata, ali na dostojanstven i odmeren način. Sve ostalo je, kaže na kraju Vuk Karadžić, sračunato da se kako-tako otalja posao i gostu vide leđa, a to nije niti može biti ugostiteljstvo kojim se on decenijama bavio i čije bi tajne mlađima da prenese.
Za sada, nažalost, interesenata nema mnogo.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 19.08.2007.]
