Izvor: Glas javnosti, 08.Okt.2008, 07:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Traži dozvolu da prosi

- Obavezujem se da ću da prosim uredno okupan i obučen, bez alkoholnog dejstva, pošto alkohol ne upražnjavam. Obavezujem se da neću koristiti antidržavne parole, nisam politički nastrojen. Jednostavno ću čitati knjigu i prositi. Pristajem na lekarski pregled - napisao je Nebojša Čukić, bivši pripadnik JNA, invalid, u zahtevu kragujevačkoj policiji da mu odobri prošnju tri sata dnevno jer nema sredstava za život.

Nebojši Čukiću nije odobreno pravo na tuđu negu zato što >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << još uvek ima drugu, desnu nogu. Leva mu je odsečena ispod kolena pre dve godine, zbog gangrene. Oporavak je bio težak, rana nije zarastala.

- Žalio sam se, za dan-dva odseći će mi i ovu drugu, pa će verovatno tad da mi udovolje zahtevu i odobre da neko brine o meni - kaže Nebojša, jedan od više stotina članova udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Šumadije, koji su juče protestovali u pešačkoj zoni u Kragujevcu i zahtevali od narodnih poslanika da rade svoj posao, i po hitnom postupku donesu set antidiskriminatorskih zakona.

Nebojša je radio u vojsci 26 godina. Bio je u Sloveniji, 1993. promrzao, i gangrena je polako ali sigurno uništavala deo po deo njegovog tela.

KAMPANJA

Kampanjom koja je u Kragujevcu počela juče i prikupljanjem potpisa u još 14 gradova Srbije pokrenuta je akcija da se u Narodnoj skupštini donese set zakona koji sprečavaju diskriminaciju lica sa invaliditetom. Jučerašnja akcija posvećena je mukama koje invalidi imaju da bi im se odobrila „tuđa nega“.

- Iz Slovenije sam došao kao, ajde recimo, patriota. Izneverena su sva moja očekivanja i došao sam na margine siromaštva. To ne smatram prirodnim i od policije sam zatražio da mi se odobri da tri sata prosim. „Nadam se da nećete ovo shvatiti kao čin bolesnog čoveka, već da ćete razumeti čoveka koji se kreće uz pomoć kolica, koji nije sposoban da na drugi način zarađuje“, naveo sam u pismu - kaže Nebojša. Pismo je izazvalo šok i nedoumicu kod policajaca.

- U kolicima sam od jula prošle godine. Jedva sam se izborio za nikakvu penziju, jer Slovenci nisu dostavili podatke o mom radu. Dok sam bio mlad, nisam ni razmišljao šta će da me snađe. Sad živim u „nužnom smeštaju“, podrumskim prostorijama za čije sam renoviranje dao više hiljada evra. Ovih dana treba da mi se odseče i druga noga. Ja se toga ne bojim. Želim da živim i mislim da u kolicima mogu da živim život. Takmičim se, osvajao sam i medalje u šahu. Ali, ne mogu ja iz kolica da jurim Slovence da mi uplate to što sam radio. Ne mogu ja da ubeđujem komisije da sam invalid i da mi treba tuđa nega, kad i sami vide da jedne noge nemam, i da će drugu da mi seku. Imam suprugu, dvoje dece, unuku. Volim život - kaže Nebojša, ogorčen na one koji su tu da odrede da li mu treba podrška i pomoć države ili ne.

- Kad odseku onu drugu, desnu nogu, „tuđa nega“ doći će sama od sebe. Znam da je prošenje krivično delo. Ali još veće je krivično delo živeti na ovaj način - kaže Čukić.

Sta reci? Sramota za drzavu i drustvo. Pa nije valjda knjiga spala na dva slova. Jos jednom sramota i zalosno!

Da li je mofuce da zivimo u ovako nehumanom drustvu?

Jaoooo Boze... pomagaj. Stidi se Srbijo, sram te bilo!

Kako da verujemo u drzavu i pravednost kad vidimo sta se desava onima koji nisu imali izbora u onim ludim 90-im koji su drugi kreirali, a sada ih nigde nema.

Kriju se po inostranstvu sa velikim parama koje su izneli iz zemlje, a koji pripadaju svim onima kao Nebojsa sto je.

Srami se drzavo ili sta li si!

Neka stave broj racuna na koji moze da se posalje novac. Ako nas ima dovoljno po jedan dolar bi spasao coveka od prosenja. Sramota nevidjena. Nemam sta da kazem.

Na srecu kupljena je zirafa za 250.000 eura :-(

i neka mi sada kaže neko da treba voleti ovu državu...najbolje reče jedan pametan čovek- volim ovu zemlju ali mrzim ovu državu.

da ali sta mozemo sa tom Zirafom. NISTA . Bruka za ovu drzavu, u drugim drzavama je prilagodjeno za invalide 100%, a ovde nije ni 10 % daj Boze da je i toliko BRUKA za presednika drzave i za samu drzavu.

Nije ovo jedina sramota , zaboravljeni su svi oni koji su dali sve za ovu Državu, iza mnogih su ostale porodice da se snalaze kako moraju. Zar je mnogo da se izdvoji 12000 -13000 din. za tudju negu koliko ona otprilike iznosi.

Čukiću, pokrenuo si nesto od čega bi trebalo ne da se sažale, nego da se postide.

Nastavak na Glas javnosti...