Izvor: Politika, 04.Okt.2012, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traktorom 40 kilometara do znanja
Dok se na području grada Kraljeva svi osnovci besplatno voze, iz planinskih sela, gde nema javnog prevoza roditelji, decu prevoze o svom trošku do škola
Kraljevo – Bog ubio učitelja Aleksu što pusti decu iz škole po mećavi pa se na ovom mestu posmrzavaše... Tako, glasi početak epitafa na spomeniku u selu Tepečima kod Ušća na Ibru, na brdskom prevoju zvanom Brod, gde se davno, pre više od pola veka troje dece smrzlo putujući po nevremenu iz škole. Danas, u ovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a i drugim planinskim selima nema đaka pešaka koji prevaljuju po desetak kilometara do škole i nazad. Bolji su lokalni putevi, više je motorizovanih domaćinstava, pa roditelji voze svoju decu do škole, automobilima, terenskim vozilima ili traktorima. Tamo ih čekaju dok istekne i poslednji školski čas i onda nazad, kući u poluprazna sela. Za razliku od drugih, ovim đacima prevoz niko ne plaća, roditelji sami snose troškove goriva, ali i to što po pet dana u sedmici jedno od njih dangubi.
Baš iz pomenutih Tepeča, Vujica Matović svog sina svakog jutra vozi traktorom u Ušće na Ibru, u predškolski razred i oko podne, kad se „školica“ okonča, vraćaju se u svoja brda. Prelaze četrdesetak kilometara, jer je škola u Tepečima, zbog manjeg broja dece, još od 1995. zatvorena. Slična je situacija i u drugim selima, gde školske zgrade zvrje prazne a dece ima tek u dva, tri domaćinstva.
– U Bresniku je škola pre više od decenije zatvorena, a ja sam jedan od retkih koji sa porodicom ovde žive. Imam dvoje dece, sinove Rada i Luku, jedan je u prvom a drugi u četvrtom razredu osnovne škole. Odavde do škole u Konarevu, gde su upisani, ima oko dvadeset kilometara. Svakog dana moram da ih vozim, dole da čekam završetak nastave i da ih kući vratim. Pored toga što me to dnevno košta skoro hiljadu dinara, ne mogu da obavljam svoj posao na polju i u šumi. Tu gubim ponajviše, a to nam je osnovni izvor prihoda. Odskora vozi ih i moja supruga Radica, ali i nju čekaju poslovi u štali, u kući. Od države nemamo, niti smo dobijali bilo kakvu pomoć – objašnjava nam Slaviša Ćirica iz Bresnika, dodajući da je njegov komšija Rade Rakić pune četiri godine tako vozio svog sinovca Nikolu.
Slična je situacija i na području Rudna, objašnjava nam Rastko Milošević, član saveta mesne zajednice u tom mestu.
– Istina, ovde postoji redovna autobuska linija od Bzovika preko Rudna do Studenice, ali do tog autobusa đaci iz, recimo, udaljenih zaselaka Buban, Galovići, Lazi, Kamensko moraju poduže da putuju. Zato ih roditelji voze, ponekad čak i učiteljica Snežana Andrić koja ih svojim automobilom „kupi“ usput, pošto i ona putuje na posao – kaže Milošević.
Poznata je zakonska obaveza osnovnog obrazovanja, a prema Zakonu o obrazovanju i vaspitanju država je dužna da pokrije troškove prevoza za decu koja putuju više od četiri kilometra. Stoga bi bilo logično da i ovi roditelji imaju pravo na naknadu.
– Nemoguća je takva isplata pojedincu. Lokalna samouprava na području Kraljeva, za đake putnike iz 23 osnovne škole i 41 izdvojeno odeljenje plaća prevoz od svote koja je na ime tekućih troškova ove godine oko 106 miliona dinara. Prevoz đaka poveren je lokalnom preduzeću „Autotransport“, a tamo gde oni nemaju linije odabrana su dva, tri druga prevoznika. No, u selima gde niko nema interes da uvodi redovnu autobusku liniju ljudi se sami snalaze, uprkos tome što to nije ni lako, ni jeftino – objasnio nam je Slaviša Stojković, načelnik odeljenja društvenih delatnosti grada Kraljeva.
To nam je ponovio i Žarko Milosavljević, načelnik odeljenja za prosvetu, dodajući da bi taj sve nepodnošljiviji teret za ove svojevrsne vozače đaka, možda, mogao „da se bar delimično olakša povremenom jednokratnom pomoći iz gradskog budžeta ovim domaćinstvima“.
Miroljub Dugalić
objavljeno: 04.10.2012.
