Izvor: Politika, 19.Okt.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traganje između Temze i Đetinje
Užičanka Vida Nenadić, koja je za svoj prvi roman „Zoološki vrt zvani London” dobila uglednu „Deretinu” nagradu, živi između rodnog grada i britanske prestonice, mučena stalnim osećanjem da je stranac i tamo i ovde
Užice – Kad se ime Vide Nenadić ukuca na internet pretraživaču, dobija se niz podataka: rođena u Užicu pre 45 godina, diplomirala na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988, za svoj prvi, lane objavljeni roman „Zoološki vrt >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zvani London", u konkurenciji 137 pisaca, dobila prestižnu „Deretinu" nagradu, živi i radi u Londonu...
Uspešan životni put, zaključak je koji se sam nameće. U stvari, život Vide Nenadić su stalna pakovanja kofera, traganja za smislom, egzistencijom i prihvatanjem, između Londona i Užica, Hajd parka i Velikog parka, Temze i Đetinje, u neprestanoj borbi da i tamo i ovde ne bude stranac.
– U Londonu recesija, ovde tranzicija, kako do egzistencije – pita se autorka autobiografskog romana u kome je opisala svoja londonska iskustva, natopljena nostalgijom za zavičajem, a uz čiju je snagu i autentičnost stekla i naklonost ovdašnje književne kritike.
Vida je rođena na Zabučju, iznad užičkog Velikog parka, u porodici vrednih zemljoradnika. Mada je kao đak pešak svaki dan do škole i nazad prelazila deset kilometara, bila je najbolji učenik i u osnovnoj i u srednjoj školi. Uspešno je, kao stipendista Titovog fonda, završila fakultet, stekla zvanje inženjera voćarstva. Ali tom strukom se nikada nije bavila.
– U Londonu sam se obrela 1990. i ostala mnogo duže nego što sam planirala, punih 14 godina. Tamo sam radila razne poslove: bila i negovateljica dece, i prevodilac sa srpskog na engleski jezik, budući da sam stekla prevodilački sertifikat na Institutu za lingviste, bila sam i ortopedski tehničar, na kraju, istraživač u marketingu telekomunikacija, i u tom poslu sam konačno našla sebe. Ipak, recesija je još 2004. počela da potresa Zapad, pa je poslednjih pet godina u Londonu uglavnom jedino moguće naći neki privremeni, neizvestan posao. U jednoj sezoni, radila sam i na Kipru – kaže za naš list Vida Nenadić, koja se 2006. vratila u zavičaj.
– Nadala sam se zaposlenju, u struci ili van nje, svuda pokušavala, ali sve je ostalo samo na obećanjima. Neki su, objašnjavajući što me nisu angažovali kao prevodioca, išli dotle da su mi rekli da moj prevodilački sertifikat važi samo za države EU, ali ne i za Srbiju. Ovde je, izgleda, Tržište rada moja sudbina – ističe Vida.
Ali, nemogućnost da se ostvari u radnom angažmanu Vidi je otvorila novo polje interesovanja i potvrđivanja: prošle i pretprošle godine, o svom trošku, objavila je dve knjige poezije: „Prašina od zaborava" i „U izmaglici sećanja". Ovih dana treba da joj iz štampe izađe nova zbirka pesama, pod naslovom „Kopča". Piše i satiru, prevodi. Ali od pisanja nema zarade.
– Opet se spremam za London. Zapravo, stalno sam odavde tamo, otuda ovamo. Kad zavičaj neodoljivo mami, eto me opet kraj Đetinje. I tako ukrug, u bekstvu od osećanja da sam i tamo i ovde stranac – kaže na kraju naša sagovornica.
Branko Pejović
[objavljeno: 20/10/2009]
.jpg)
