Izvor: Glas javnosti, 25.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tradicionalno, ali opasno
Kakva je razlika između čoveka koji je sluga svih režima i čoveka koji je sluga samo jednog režima? Teorijski gledano, moguće je da čovek ženjen sedam puta dokaže da je svaku od svojih sedam žena voleo više nego čovek koji je tavorio uz jednu, matičarski i sveštenički rečeno, dok ih smrt nije rastavila. Može li se dokazati da sedam velikih prolaznih ljubavi vrede manje od jedne osrednje koja je trajala do kraja?
Ateistima je bliži Alah nego Bog. Alah je mužjacima odobrio >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << život sa više ženki, ali čak i najmoćniji sultani brane svoj harem evnusima, znaju da je povlastica koju im je dao Alah malčice sporna. Bog je netolerantniji, evo ti jedna večna ljubav! Brani je kako znaš i umeš.
I najčvršćim hrišćanima događa se da, kad se o ženama radi, priklone tuđem Bogu. Bog je, kažu, dobar, ali svaka čast Alahu!
Rečeno je: Caru carevo, a Bogu Božje. Ali događa se da car, kad ne dobije svoje, bude prema svojim podanicima stroži nego što je Bogu ugodno. Malo je caru carsko, hoće i ono što je Božje! Divim se zbog toga preosveštenom Artemiju koji je odbio da blagoslovi Dž. Badenovu posetu Dečanima. Šta će đavo u manastiru? Zašto je Sveti Sinod, zaobilaznim putem, preko protojereja Jovana, prihvatio ideju da Dž. vidi i poseti Dečane, makar i bez blagoslova. Dž, nije makar ko, Dž je najveće Dž koje se obrelo u Dečanima. Preosvešteni Artemije misli da Dž ne zaslužuje ni da vidi, a kamoli da uđe u Dečane. Ali, postoji i druga strana medalje. Kad podanici carskog izaslanika gospodina Dž vide da je Dž bilo u manastiru, možda će Dečane ostaviti na miru. U zlo vreme živimo. Moramo učiniti sve da i sluge đavolove prihvate nedodirljivost i veličinu Dečana. U takvom smo položaju, Bogu se molimo i anđele prizivamo, a uzgred se malčice udvaramo đavolu. Što se mene tiče, priklanjam se preosveštenom Artemiju, možda je država prisiljena da se udvara đavolu, ali Crkva bi to morala da odbije!
U zlo vreme vaistinu živimo. Svako Dž koje poseti Srbiju poučava nas šta nam je činiti. I šta god da učinimo, malo je. Evo, sad neko sarajevsko Dž tužaka Dobricu Ćosića i Zorana Lilića, obojica su, kaže sarajevsko Dž, bili predsednici Jugoslavije, a nisu otpremljeni u Hag. Pojačavaju optužnicu, šta li? Svako tuđe bezimeno slovo spremno je da optuži celu srpsku ćirilicu i svakog Srbina poimence. Čerupaju nas očerupane. Gaze nas zgažene. Grde nas već nagrđene i zahtevaju da im se divimo. I sve im je malo. Haški principi vladaju zbunjenom Srbijom. Malo im je što uvozimo strano zlo, traže i da proizvodimo sopstveno, čisto domaće zlo.
U Srbiji je sve u pitanju, a odgovori su u bezbrojnim nagodbama. Daj mi da ti dam, uzmi ovo, ako mi daš ono. Nahrani gladni Hag ako hoćeš da preživiš. „Slobo, ubi se, spasi Srbiju“, rekli su boreći se protiv Slobe.
„Gotov je“, rekli su to otporaški kratko i jasno. I evo, sad kad su Slobu ubili, ispalo je da nije gotov! A što se spasa Srbije tiče, spas je dalje nego ikad! Svako ih Dž, i strano i domaće, zajebava.
Ne zna se šta je za Srbiju poraznije, bezuslovna saradnja sa Hagom, ili precizno uslovljena domaća saradnja kojom stranke na vlasti čuvaju vlast. Da bi se skrpila gradska vlada u Beogradu, neko je nekome obećao Tijanićevu glavu. Koliko znam Tijanića, on ne namerava da se preda. Biće gužve. Tijanićev samozvani Bramerc traži Tijanićevu glavu i RTS, uporno kao haški Bramerc preostale optuženike.
Svašta se može dogoditi. Srbija nemarno barata glavama, Srbija ne odustaje od srpske tradicionalne igre; još uvek smo prvaci sveta u bacanju kamena i glave sa ramena.
