Izvor: Blic, 26.Okt.2015, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toma Fila: Zašto sam branio ubice
Povod za razgovor sa advokatom Tomom Filom je objavljivanje njegove autobiografske knjige „Završna reč“, u kojoj je ukratko, na „samo“ 500 strana, sumirao svojih 50 godina u sudnicama širom Jugoslavije i jednoj - svima dobro poznatoj sudnici koja se nalazi u Holandiji.
- Advokaturom sam počeo da se bavim 1. jula 1963. godine. Poslednjih godina sam sudnicu zamenio crkvom, koja mi je uvek bila jako bitna. Ipak, moji prijatelji mi u šali kažu da mi je sad kasno za pokajanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - kaže Fila.
U krivično pravo je ušao pre svega zbog oca Filote, ali i zbog atraktivnosti ovih procesa. Iako se nije bavio isključivo njima, branjenje ubica ga je učinilo legendom pravosuđa bivše Jugoslavije.
Taj pečat, koji je do kraja profesionalne karijere morao da nosi na sebi, podrazumevao je da mora da živi sa specifičnim paradoksom:
- Dobiješ proces, smanjiš kaznu ili oslobodiš ubicu - a bude ti krivo. Zbog toga sam morao da bežim od besne rulje, nezadovoljne presudom, više puta. Neki ljudi nisu mogli da shvate da, kad si u sudnici, ti nisi čovek nego advokat i tu si da se boriš za svog klijenta. Iako nevinih nije bilo, suština je da uvek ostaneš uz njega, makar govorio i gluposti - objašnjava Fila i napominje: - Nikada lažima nisam pobeđivao na suđenju, nikada nisam otvoreno lagao, nikada nisam podmetao dokaze.
- Ipak, često sam prećutkivao istinu - priznaje.
A procese je dobijao - i trikom. Raskrinkavanjem nameštenih dokaza policije i tužilaštva, traženjem proceduralnih grešaka i pravnih presedana, uočavanjem „raskoraka“ u izjavama svedoka.
Samo jedan njegov klijent dobio je smrtnu kaznu i taj mu je slučaj definitivno najteži u karijeri.
- Branio sam Jezdimira Gajića, koji je ubio četiri osobe, što je i sam priznao. Iako sam bio mlad advokat, suđenje je odlučilo to što je moj branjenik želeo da bude streljan. Zakleo se u ćerku da mu je to želja, hteo je da bude kažnjen. Sudija je na to rekao: „Onda ćemo vam ispuniti želju“. Nakon presude, obećao sam tužiocu i sudiji da ću doći na izvršenje smrtne kazne. Ali nisam otišao. Pobegao sam sa tog streljanja, nisam mogao da gledam. Tužilac i sudija su me izvređali zbog toga, ozbiljno su se naljutili.
Mnogo šta se u pravosudnom sistemu promenilo od vremena komunizma. Ipak, i tada, kao i danas, Toma Fila je bio kategorično protiv smrtne kazne, čije ponovno uvođenje danas ima sve više pristalica.
„Lakše je braniti ubice nego političare: nema visokoparnih razgovora, ni nerealnih zahteva. Najveći problem srpskog pravosuđa ostaje mešanje politike u rad sudova. Naravno, tu je i katastrofalna reforma sudstva. Konačno, sudije moraju da počnu da biraju sudije, a tužioci tužioce.“
- Danas se više ne dešavaju ubistva oko međe, ubistva zbog ljubavnica su sve ređa, ali se zato pojavio organizovani kriminal i sa njim plaćene ubice. Hladnokrvni plaćeni ubica je psihijatrijski slučaj: to su ljudi bez osećanja, njih sam sretao najviše na suđenju „prvom talasu“ haških optuženika - nisu se uopšte kajali.
Smrtna kazna ne deluje na te ljude, jer oni samo traže izlaz iz neprijatne situacije, a smrt im to omogućava. Oni su kao lasice koje upadnu u kokošinjac: ubiju iz zadovoljstva 50 kokošaka, samo jednu pojedu. Njima je najteže pripremiti odbranu, i najbolji savet koji možeš da im daš je da se brane ćutanjem.
„Završna reč“ Tome File, u izdanju „Vukotić Medije“, primljena je sa velikom pažnjom i interesovanjem kod publike. Kako se navodi u komentaru izdavača, u pitanju je „topli porodični album, uzbudljiva i dramatična advokatska ispovest, sudski dosije, galerija veoma raznovrsnih klijenata i freska vremena od pola veka“. U knjizi se, između ostalih, pominju i do sada nepoznati detalji sa suđenja Slobodanu Miloševiću i drugim haškim optuženicima, Žarku Lauševiću, Borki Vučić, Nikoli Šainoviću...
Svim ostalim ljudima ubistvo može da se desi. Svaki čovek ima svoju „crvenu liniju“, ako ga gurnu preko nje, može da ubije. Treba imati na umu da postoji trenutak ubistva, a ako je on obojen emocijama - tu uvek ima i olakšavajućih okolnosti - objašnjava advokat.
A za Tomu Filu „crvena linija“, makar u profesionalnom smislu, bio je Haški tribunal.
- To je najgore što sam u životu prošao. Holandija je divna, ali sam na kraju i nju počeo da mrzim zbog Haga. To iskustvo lično sam platio srčanom aritmijom; jedan saradnik mi je umro zbog Haga, od srčanog udara, drugi napustio krivična suđenja; niko se nije vratio čitav.
To je jedna besmislena institucija, sud koji je osmišljen da ne sudi kako treba. Drugi su bili mudriji od mene i jasnije su videli situaciju... - kaže na kraju Fila.
