Izvor: Politika, 13.Mar.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titove skrivene moskovske godine
S najnovijim, sedmim izdanjem, knjiga Pere Simića dostigla tiraž od skoro 60.000 primeraka širom bivše Jugoslavije za nešto više od godinu dana
Prva kompletna Titova biografija beogradskog novinara i publiciste Pere Simića ušla je u red najtiražnijih istoriografskih knjiga jednog srpskog autora. Samo u Beogradu i u Zagrebu objavljena je u 27.000 primeraka, a sa izdanjima na slovenačkom i makedonskom jeziku, uz upravo objavljeno treće srpsko izdanje („Službeni glasnik”) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njen tiraž je za nešto više od godinu dana dostigao 58.500 primeraka.
Iako i danas vladaju kontroverze oko karaktera Titovog političkog nasleđa, Simić kaže da nije očekivao toliko interesovanje publike za njegove knjige o doživotnom predsedniku bivše Jugoslavije.
Na našu konstataciju da su tome svakako doprinele stotine novih činjenica o Titu saopštene u sedam izdanja njegove knjige u državama bivše Jugoslavije, Simić dodaje pretpostavku da su tome u prilog išle i „oskudice koje nam je doneo liberalni kapitalizam”, od koga su „više očekivali čak i Slovenci, a kamoli drugi narodi bivše Jugoslavije”.
Možda je, ipak, najvažniji treći razlog.
– Ako nije neskromno – kaže Simić – u oblikovanju Titove biografije najviše sam imao na umu Borhesovu misao da je najvažnija uloga knjige da podstakne čoveka da misli.
I dodaje da je samo tim putem mogao da ostvari svoj osnovni cilj da knjigu čitaju i oni koji Titu pripisuju vrline koje nije imao i oni koji ga optužuju i za ono za šta on nije kriv.
Među nepoznatim činjenicama iz trećeg, dopunjenog izdanja knjige, izdvajaju se novi dokumenti o Titovim „skrivenim moskovskim godinama”, uoči Drugog svetskog rata, kada se Broz borio za naklonost Staljina i Kominterne da bi ga postavili za sekretara CK KPJ.
Prvi put je saopšten podatak gde je posle streljanja u Moskvi sahranjen osnivač KPJ Filip Filipović; prvi put su izneti podaci o poslednjem utočištu brojnih Titovih konkurenata u borbi za vlast u KPJ; prvi put je objavljeno i Titovo poverljivo priznanje da je „zaslužan” što je 1938. u Moskvi likvidiran general sovjetske tajne policije, NKVD-a, sarajevski komunista Ivan Kralj, koji je ilegalno boravio u Francuskoj:
„Iz Pariza sam u Moskvu poslao pismo da Kralja treba povući. Oni su ga povukli i nestao je poslije. Izgleda da je upalilo!”
Tako je pod kraj života svedočio Tito.
Simić je obelodanio i platformu na osnovu koje su se Tito i njegovi saradnici po dolasku na vlast u Jugoslaviji obračunali sa onima kojima nije bilo po volji uvođenje boljševičkog eksperimenta u zemlji. U poverenju, ovu platformu je objasnio Titov prvi pomoćnik Edvard Kardelj, na jednom tajnom sastanku komunističkih ideologa Istočne Evrope, održanom u septembru 1947. u Poljskoj:
„Mi našu opoziciju ne tučemo kao opoziciju, već kao agenturu engleskog i američkog imperijalizma, kao uporište inostrane špijunske i diverzantske službe. I zato je tučemo bezobzirno, fizički je istrebljujemo, sudimo na smrt”, pojasnio je Kardelj.
U poslednje dve godine, hrvatski i slovenački novinari i istoričari proglasili su Simića za „najboljeg poznavaoca Tita u svetu” i „najvećeg svetskog titologa”.
Svakako i zato što je izneo i niz novih činjenica o poslednjim mesecima Titove vladavine.
– Svesni njegovog skorog odlaska – ističe Simić – mnogi Titovi saradnici su na zatvorenim sednicama najvišeg državnog i partijskog vođstva počeli da se ponašaju kao obični, normalni ljudi. Skinuli su maske s lica i sve otvorenije iznosili tajne podatke koji su svedočili da je zemlja doterala cara do duvara. Jugoslavija je od 1970. do 1979. svake godine trošila osam odsto više nego što je stvarala; od 1976. do 1979. plate su za 30 odsto rasle više od porasta produktivnosti rada; od 1970. do 1979. učešće Jugoslavije u svetskoj trgovini smanjeno je za trećinu; proizvodnja mesa po jednom poljoprivredniku bila je u Jugoslavija ista kao i u Bugarskoj, i tako redom.
Na naše pitanje zašto je prvo i drugo izdanje svoje knjige u Srbiji objavio pod naslovom „Tito, tajna veka”, a treće pod naslovom „Tito, fenomen 20. veka”, Simić odgovara:
– Kao glavni junak ove knjige, Tito je danas za čitaoce trećeg izdanja manje tajna, a više fenomen, nego što je to bio za čitaoce prethodnih izdanja ove knjige.
Govoreći o „izuzetno povoljnim” iskustvima s promocija i tribina organizovanih povodom izlaska knjige u Hrvatskoj i Sloveniji, Simić ističe dve slike iz razgovora s čitaocima u Mariboru:
– Jedan učesnik Drugog zasedanja Avnoja u Jajcu, na kome je Tito krunisan za vođu „nove Jugoslavije”, ozbiljno mi je zamerio što sam napisao da su ton ovom orkestriranom događaju dali Titovi pratioci, smešteni na galeriju Doma kulture u Jajcu: „Ja sam bio na galeriji i mogu da posvedočim da su oni u parteru bili glasniji. Na svaki predlog predsedavajućeg aplaudirali su i bacali kape uvis. Mnogi od njih nisu uspeli da ih posle nađu pa su na kraju ostali bez kapa”.
Drugi učesnik tribine mi je zamerio što sam napisao da je Tito bio vladar. Dva puta sam mu objašnjavao da u toj reči nema nikakve tendencije, a neko iz publike mi je priskočio u pomoć, tvrdeći da Tito nije bio vladar, već cezar, ali moj kritičar je ostao uporan. Na kraju je ipak izvadio 29,70 evra, kupio knjigu, došao da se pozdravimo i tražio da mu se na knjigu potpišem – svedoči Pero Simić.
Nije zalud Borhes napisao da je najvažnija uloga knjige da podstakne čoveka da misli.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 14.03.2011
