Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tito je bio drug na drumu
Uvek su laži i glasine za pojedince bile privlačne, ali je danas sve više sračunatih i planskih širenja neistina
Kraljevo – Vest je stigla iz jedne kraljevačke srednje škole. „Brižni” profesor upozorio je decu da ne zalaze u prodavnicu kineske robe u samom centru grada, „jer je pre nekoliko dana policija tamo otkrila gomilu dece u podrumu koja je trebalo da budu prodata kao ’belo roblje’. Otkriće je usledilo slučajno kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna majka ostavila petnaestogodišnju kći da razgleda robu dok ona ode do obližnje cvećare, međutim, kad se vratila kćerke nije bilo u prodavnici. Prodavci Kinezi kazali su da ne znaju kuda je devojčica otišla. Majka je pozvala policiju i slučaj je rešen" Prodavnica je sada zatvorena"”
Neverovatnom brzinom priča se širila, halo-efekat je doprineo da izgleda malo drugačije, ali je smisao isti tako da se i ovdašnji novinari često susreću sa pitanjem poznanika „o onom detetu u kineskoj prodavnici”.
– Takve glasine nisu slučajne – kaže za „Politiku” Svetlana Dražović, psiholog. – Oni koji se bave psihološkim marketingom, propagandom i manipulacijom uvek znaju za koje se potrebe to radi, a često imaju i odabranu ciljnu grupu. Inače, glasinama najčešće podležu osobe koje nemaju jasno formirane stavove, recimo mladi, zatim nezrela lica, sugestibilni pojedinci"
Ova glasina verovatno je krenula iz „kuhinje” trgovačke konkurencije, motivisana profitom. Samo mesec dana starija priča o tome kako su putnici iz autobusa slučajno zatekli na delu roditelje koji su pokušavali ubistvom da se oslobode neželjeno rođenog deteta bila je još strašnija izmišljotina. Brzo se proširila zahvaljujući i doprinosu jedne lokalne televizije koja je to plasirala kao „nezvanično” saznanje.
– Ljudi su skloni da šire glasine i zbog toga što se pričajući strašne stvari sami sebe „rasplašuju”, smatrajući da se sve događa „tamo nekom drugom”. Zatim, etiketiranjem se projektuje ono loše na druge, a mi smo skloni da etiketiramo, ketegorišemo" Mehanizam prihvatanja glasina je najčešće obrazložen željom „hoću da budem obavešten, zanimljiv, da znam sve što i drugi” – kaže Svetlana Dražović.
Ne dobijaju, naravno, sve neistine „status” glasine. Prema nekim istraživanjima, čovek dnevno, u proseku, izgovori više stotina laži, svesnih, nesvesnih, zlonamernih, dobronamernih" Većina ih je iz interesa, ne samo materijalnog, nego i iz psihološke koristi, recimo da se ulepša stvarnost, da se izbegne neprijatnost, da se ponudi bolja slika o sebi. Pamte se i prepričavaju neke od tih „lepih” laži, poput onih koje je kazivao Tiosav, kraljevački kafedžija koji je, izgleda, i sam bio ubeđen u „fantaziju” o sebi kao borcu sa Sutjeske, Neretve"
„Bio sam iza Save kad je na Sutjesci poginuo”, ponavljao je često svoju priču Tiosav, dodajući da je heroj Sava uspeo samo da izusti: „Tiosave, preuzmi komandu, spasi ovaj narod"” Zna se i za njegovu nepokolebljivu tvrdnju da je, valjda još iz rata, bio drug sa Titom, odnosno sa Josipom, kako ga je uvek u priči oslovljavao. To da je Josip znao da zaustavi „plavi voz” i kod njega svrati na „čašicu rakije i meze” mnogi su čuli, ali nikad nisu videli. Od Tiosava su mnogi i doznali da je, negde na putu prema Zagrebu, svojevremeno imao defekt na kolima – otkinuo mu se ventil na gumi.
– Kad, iznenada, naiđe kolona, izađe Josip" – pričao je Tiosav.
– Šta je bilo, Tiosave? – upitao je Tito, navodno starog prijatelja.
– Kad sam mu objasnio, Josip, ne trepnuvši, zavuče ruku u džep i izvadi šaku ventila. Veli da mi se nađe.
Tako je govorio Tiosav, najčešće svojim gostima u kafani o Titovoj pažnji prema „prijateljima” i njegovom „drugarstvu” na drumu.
Išao je Tiosav i na more, onda kad ga je na Tjentištu presrela mečka.
– Tiosave, šta ćeš, prošao si Sutjesku i Neretvu, izađi pred mečku – rekao je sebi. – Kad mečka samo podiže šape, a ono u jednoj poveliki glogovak. Uzmem klešta iz kola, izvadim glogov trn i ona samo mahnu i zadovoljna ode. Posle, kad sam se vraćao izađe ista pred kola. Ja već poneo klešta"Kad ona šapom, koju je, dok nisam prišao, držala iza leđa, pruži mu teglu meda" i ode. Više je nisam viđao – tvrdio je, „zanimljivi” Tiosav, verujući, izgleda, sam sebi.
Ima još sličnih neistina i od drugih autora u ovom kraju i biće ih, svakako, uvek, ali je u poslednje vreme više onih sračunatih, poput popularnog „spinovanja”, koje više štete mogu naneti, ali čije su čari za mnoge, takođe, neodoljive, pa im i gola istina ništa ne može.
Miroljub Dugalić
[objavljeno: 17/02/2008]
