Izvor: Politika, 09.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tita su spasavali stručnjaci
Pisanje u medijima o lečenju i smrti Josipa Broza 1980. godine ne želim da komentarišem. Radili smo najbolje što smo znali i mogli uz konsultaciju američkog i ruskog lekara, tvrdi profesor doktor Predrag Lalević, član lekarskog konzilijuma
Poslednjih dvadesetak dana dva nedeljnika, jedan u Zagrebu i jedan u Beogradu, uz prateću žutu štampu, sistematski se bave temom kako je Josip Broz Tito, nekadašnji predsednik države SFRJ i Saveza komunista Jugoslavije, proveo poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 127 dana – od ulaska u ljubljanski Klinički centar 2. januara 1980. do smrti 4. maja 1980. Ispisana je, malo je reći, gomila netačnih materijalnih podataka uz obavezne prateće komentare koji prevazilaze granice dobrog ukusa i domaćeg vaspitanja. Kao sagovornici se pojavljuju ljudi koji o tim danima ne bi smeli da govore iz prostog razloga što jednostavno nisu kvalifikovani ili zbog toga što nisu bili na mestu događanja.
Upitali smo stoga profesora doktora Predraga Lalevića, koga kolege doktori smatraju ocem anesteziologije na Balkanu, člana lekarskog konzilijuma koji je, između ostalih, potpisao 114 saopštenja lekarskog konzilijuma, o toku Titovog boravka i lečenja u Ljubljani. Uz uredno vođene zabeleške o najmanjim sitnicama, profesor Lalević kaže:
– Pre svega, netačne su tvrdnje o "kardinalnoj lekarskoj grešci koja je ubila Tita". To je do te mere grešno i zlonamerno da neću ni da komentarišem. Evo kako je to bilo. Prvog dana nove 1980. godine pozvao me je telefonom profesor Miro Košak iz Karađorđeva i kratko obavestio da se spakujem i s drugom predsednikom sa Batajnice krenem sutra u Ljubljanu. Shvatio sam šta je posredi i već sledećeg dana, 2. januara, stigli smo u glavni grad Slovenije, gde je Tito primljen u bolnicu zbog ispitivanja krvnih sudova nogu. Posle detaljnih pregleda, lekari profesori Bogdan Brecelj, Mioljub Kičić, Miro Košak, Stanislav Mahkota, Đorđe Popović, Jovan Ristić, Ivan Obrez i ja utvrdili smo da postoje velike promene na krvnim sudovima leve noge. S tim mišljenjem Tito nije bio zadovoljan i kao da je predosećao šta će se događati govorio je: "Dok sam na zemlji hoću da budem u komadu".
Šta je potom učinjeno?
– Pozvali smo doktora Majkla Debejkija iz Hjustona i doktora Marata Knjazeva iz Moskve. Oni su došli u roku od 24 časa, pregledali pacijenta i saglasili se sa uspostavljenom dijagnozom. S obzirom na to da Tito nije hteo amputaciju noge, Debejki je našao prelazno rešenje. Doneo je iz Amerike specijalnu protezu – cevku i predložio da napravimo bajpas između gornjeg i donjeg dela leve noge. To je, s malom nadom da će rešiti ovaj problem, i učinjeno u noći između 12. i 13. januara. Ali, ta operacija nije dala željene efekte.
Kakvo je bilo njegovo opšte zdravstveno stanje?
– Uglavnom loše. On je bio dugogodišnji dijabetičar, bubrezi su otkazivali, srce je popuštalo. Nešto je moralo da se preduzme, pa su kolege Brecelj i Kičić skrenuli pažnju Titu da samo pogleda u kakvom je stanju njegova noga. I, zaista, kad je on video kao ugarak crnu nogu do kolena, pristao je na amputaciju. Operacija je obavljena 20. januara i mi smo odstranili deo leve noge do iznad kolena.
Ko je u tim časovima bio u Kliničkom centru?
– Državni i partijski vrh. Obratio mi se tada Stane Dolanc i rekao da oni znaju da je mogućno da pacijent umre na operacionom stolu, ali da imaju puno poverenje u nas i našu stručnost i da u nas niko neće upirati prstom kako god da bude. Na tome sam mu bio veoma zahvalan. I tada i danas.
Oporavak je krenuo sasvim dobro?
– I bolje nego što smo očekivali. Počele su posete rodbine, političara. Čitao je poštu, već se pripremao za odlazak na Brdo kod Kranja. Naručili smo i protezu iz Nemačke, rana je zarastala. Činilo nam se da je sve u najboljem redu. S intenzivne nege je 28. januara prešao u bolničko odeljenje. Počeli su i razgovori o predstojećoj Konferenciji nesvrstanih u Bagdadu. Rečju, sve je išlo da se bolje nije moglo poželeti.
I onda?
– Bilo je to u noći između 13. i 14. februara. Nastupilo je pogoršanje, otkazali su bubrezi, srčane slabosti bile su veoma izražene. Kritična situacija. Dijaliza bubrega je počela 15. februara, ali ni to nije doprinelo boljitku njegovog zdravlja.
Šta ste onda preduzeli?
– Ono što nam je jedino preostalo, jer je došlo i do slabljenja disanja: Josip Broz Tito stavljen je na aparate za veštačko disanje 26. februara. Kroz usta smo mu stavili tubus (cevčicu) za dopremu kiseonika. Davali smo mu sredstvo za umirenje – bensedin, tako da je on bio u polusvesnom ili nesvesnom stanju. Ponekad je samo otvarao oči, ali bi posle toga vrlo brzo utonuo u san. Sve do 4. maja u 15 časova kad smo videli na aparatima da srce konačno otkazuje. I kada je ono stalo, gledali smo u neverici, zanemeli. Bio je to kraj.
Tako je znači proveo poslednjih 68 dana. Da li je to bilo bolno?
– Učinili smo sve da mu olakšamo bolest. O nekakvim komunikacijama, kako su mediji pisali, s katoličkim sveštenikom, kuvarom i njegovom suprugom, ili bilo kim drugim nije bilo ni govora. Prisećao sam se tada i razgovora s Liborom Hejkalom, čuvenim doktorom iz Čehoslovačke, koji je Tita pregledao u jesen prethodne godine. I on je tada utvrdio oboljenje noge, ali ono tada nije bilo akutno. To je bilo i njegovo mišljenje.
Kada je i kako rađena obdukcija?
– Istog dana, oko 23 časa, obdukcija je obavljena, ne u Institutu za patologiju, već u suterenu Kliničkog centra gde nije bilo uslova, pre svega jake tekuće vode za ispiranje. Ali, moralo se tako i posle šest sati rada završili smo i poslednji čin tada velike drame velike Jugoslavije. Otišli smo, čim je završena obdukcija, na Brdo kod Kranja, istuširali se, pokupili stvari i krenuli u Ljubljanu gde je već bio spreman "plavi voz". Čuo sam da je njegovo telo smešteno najpre u limeni, a potom u težak, pretežak sanduk od hrastovog drveta.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 09.02.2007.]
.jpg)
