Izvor: Politika, 17.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Timine lepinje za Broza
Nekada čuveno Titovo odmaralište sve ređe posećuju gosti, prođe i po mesec dana da niko od državnih zvaničnika ne navrati, pa u Karađorđevu razmišljaju da organizuju ekskurzije za građanstvo
Tima Simić sada ribari u Mošorinu. Davno su prošla vremena kada je u Karađorđevu pekao čuvene lepinje za Josipa Broza. Seća se kako je maršal voleo da sedi na stolici pored peći i gleda kako njegov lični pekar vešto barata testom. Kad bi ih onako vrele, tek izvađene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz furune, zagrizao udelio bi Timi neki kompliment koga se ovaj sadašnji ribar i danas seća.
A posebno je ponosan na činjenicu da su njegove lepinje letele i na Brione zajedno sa poštom za bivšeg predsednika SFRJ.
Dok se priseća anegdota, u razgovoru sa novinarima Tima objašnjava da je u Karađorđevo uvek dolazio pet-šest dana pre maršala da sve pripremi i isproba najbolja testa. Posle Titovog odlaska ostajao je još dva-tri dana duže – da se odmori od velike odgovornosti koju je nosila titula ličnog predsednikovog stručnjaka za lepinje i svih stresova koju je proizvodila. Ali, i zbog tuge zbog predsednikovog odlaska.
Titov konobar
Karlo Gombaš je bio Titov konobar u Karađorđevu od 1965. godine. Otkriva nam do sada nepoznate detalje da je Tito uoči dočeka 1980. godine, pred odlazak u ljubljansku bolnicu, pola sata razgovarao sa suprugom Jovankom, koja je tada bila već izopštena iz javnosti. Naredio je, kaže Karlo, i da se od spremljenih novogodišnjih đakonija deo da Vojsci, a deo odnese Jovanki u Beograd. Uvek je pio viski "balantajn", sve do Samita nesvrstanih na Kubi kada je prešao na domaću rakiju, uz komentar kojeg se Karlo još seća: "Zašto, bogati, da uvozimo strana pića, kada imamo bolja, domaća". Jovanka je išla i korak dalje, pa je na flašama beležila koliko se ispije, jer su došla vremena, kako je govorila, "da se mora šparati".
Tito je u Karađorđevo dolazio tačno 66 puta, a ovde sve kao da je spremno za njegov ponovni dolazak.
Rezidencija "Karađorđevo" danas pripada Gardi. Njena namena nije promenjena. I dalje je zadužena za pružanje reprezentativnih usluga licima na najvišim državnim dužnostima u Srbiji i njihovim domaćim i stranim gostima. Finansira se iz vojnog budžeta, iz dela koji je namenjen Gardi.
Milan Radaković, upravnik rezidencije, kaže da se ovde mogu održavati radni sastanci u posebnim salama, radnim kabinetima i salonima, odmor i rekreacija su mogući u zatvorenom bazenu sa saunom, sa frizerskim salonom, bilijar-salom, terapijskim blokom i mini-teretanom. Posebno je interesantan boravak u šumovitoj prirodi s jezerima pogodnim za vožnju čamcem, i stazama za vožnju biciklom ili šetnju. Jedna od asfaltiranih staza nosi naziv staza zdravlja. Kada je Broz prošetao pored jednog jezera rekao je da je tu izuzetno prijatno za šetnju, pa je staza za samo 48 sati presuta asfaltom, posađena su stabla i postavljeni kandelabri.
Sjaj Karađorđeva datira iz sedamdesetih, nameštaj i enterijer su iz tog vremena, pa bi se moglo reći da danas svaki poznatiji tajkun živi u većem luksuzu od onog koji se nudi ovde. Ali istorijski značaj još daje neophodan sjaj ovim objektima uz prirodu i mir koji se teško gde mogu naći.
Ipak, gosti su sve ređi, prođe i po mesec dana da niko od državnih zvaničnika ne navrati, pa se u Karađorđevu sve glasnije razmišlja da bi se mogle organizovati i ekskurzije za građanstvo i đake kako bi se popunio budžet. Uprava je sve više suočena s problemima održavanja, jer nema dovoljno novca za rekonstrukciju.
Salaš u ritu
Do 1946. godine Karađorđevo je bilo salaš u ritu, da bi pedesetih godina otpočeo planski razvoj. Prvo je izgrađena vila za odmor 1957. godine, isušene su močvare, uvale uređene, zasađene retke vrste drveća i ukrasnog šiblja. Ograđen je prostor za životinje, a jezera su obogaćena ribom i jatima raznih vrsta ptica. Sredinom sedamdesetih izgrađeni su vinski podrum i kućica na vodi, bačka kuća sa čardakom i vidikovcem. Iz jednog vojvođanskog sela kao poklon stigla je vetrenjača za mlevenje kukuruza i ishranu divljači. Tu je i mongolska kuća, poklon vlade Mongolije, koju je zub vremena najviše pojeo, sve stvari su sklonjene, ostao je samo staklenik koji ju je štitio, i u njemu rasadi povrća.
Kompleks je udaljen 130 kilometara od Beograda, a prostire se na 436 hektara, ima dva heliodroma, sopstvenu fabriku vode i agregat.
Plavi kedar, platan, hrast stariji od 300 godina, drveće iz Azije i Afrike obogaćuju karađorđevsku šumu, u predsedničkim radnim kabinetima stolovi od orahovine, "Sonijev" televizor, prvi trinitron iz 1979. godine, težak dvesta kilograma...
Karađorđevo je danas živi svedok jedne epohe koja je trajala do 3. januara 1980. godine, kad se Tito poslednji put pozdravio s tadašnjim upravnikom Dragom Malenicom, stavivši mu, u znak sećanja, zlatnu manžetnu u džep.
– Ali Karađorđevo nije samo istorija, treba krenuti napred – kaže sadašnji upravnik.
Dragoljub Stevanović
[objavljeno: 17.03.2007.]
