Izvor: Politika, 12.Maj.2014, 12:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tim je na broju, stiže i rezerva
Tim unučadi je već oko njih, a za koji mesec stiže i rezerva – dvanaesto. Svaka čast babi i dedi, Dragani (60) i Radetu Andrejiću (63), koji su svoje dvorište u gročanskom mestu Kamendo uspeli da napune decom više nego ovdašnja škola. Svaka čast i za njihovo troje dece,zato što su uveliko prevazišli oca i majku ijoš ne misle da se zaustave. Ako bog da, biće još dece,kažu.
Kada su se Radetu i Dragani rađala deca, oni nisu živeli na selu, već su radili u velikim beogradskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trgovačkim firmama. Prvo dete –Branka, dobili su 1974, Anita se rodila 1978, a Andreja 1981. godine. Branko i njegova Deana imaju tri sina: Filipa, Davida i Stevana. Anita i njen suprug Željko dogurali su do petoro dece: Mateja, Anastasija, Justin, Emilija i Nikolaj, a šesto je još u maminom stomaku. Andreja i Slađa pošli su stopama Branka,s kojim dele i kuću na Zvezdari, pa za sada imaju Anju,pravu damicu od šest godina, Aleksu i Vidaka. Već i sam napor da se popamte sva ta imena dobra je preventiva protiv ateroskleroze.
Ne treba mnogo mašte da se zamisli kako leti, a često i zimi, izgleda dvorište Andrejića u Kamendolu. Naročito vikendima i tokom raspusta, a još je živopisnije kad su slave (ima i ona letnja, seoska), rođenja, krštenja, rođendani…A toga je vazda, samo se smenjuju. Ne samo što je kuća puna dece, nego i gostiju, a neizbežne su i dve babe, Žana i Angelina, Radetova i Draganina majka. Pa onda udri od ujutru. Nadaleko se ori od smeha, vriske, cike, a bude i suza, grdnje, pokoja ćuška...
Babi i dedi bukvalno uši pojedoše. Ona jedva stiže da oposli šta treba u bašti i da nasprema šta da se jede, da se obuče, gde da se legne, on ne zna da li pre da se prihvati njive, vinograda, stoke ili da pazi kako najstariji Filip (17) vozi traktor po dvorištu. Ne bi smeo, ali kuka, a deda je bolećiv.Može malo, samo da mu ne sazna majka.
–Mi smo vaspitani u duhu srpstva, u duhu domaćinstva, a to znači da u kući ima što više dece – veli Rade, a Dragana se nadovezuje:
– Što imaš više dece, manje je posla, jer se međusobno pomažu. Više mi imamo unučića nego što je u školi dece. Sva četiri razreda su u jednoj učionici. Kad sam ja išla u školu, sedeli smo po troje u klupama, u mom razredu bilo nasje četrdeset petoro. Posle sve manje, čujem da su pre koju godinu u prvi razred upisana samo dva deteta. Znači, selo je puklo k’o zvečka.
Što se dece tiče, među mlađim Andrejićima uveliko prednjači Anita, udata Strelarac, koja s mužem Željkom ima petoro dece od deset do tri godine, a kad dođe šesto,nekako će i njega da smeste u 43 kvadrata na Galenici. Tvrdi da je njoj lakše s petoro i šestoro nego drugima sa dvoje, jer...
–Imam mnogo više iskustva, nemam nepotrebne strepnje i strahove. Sve se drži pod kontrolom, postave se deci neka pravila i oni to poštuju. To nije ništa novo, nekada su ljudi isto imali mnogodece. Doduše, ginekolog me je izgrdio jer je rizično, ovo bi trebalo da bude četvrti carski rez, ali ja se ne plašim. Sve je to božja volja. Anastasija je rođena s teškom cerebralnom paralizom, s Justinom sam ostala bez jajnika, mislila sam da više neću moći da rađam, patila sam...Ja volim svoga muža i normalno mi je da kao plod te ljubavi budu deca. Volim da kuvam i sve te kućne poslove, a ionako sam vezana za kuću zbog Anastasije.
Da čovek ne poveruje: osim naknade za tuđu negu i pomoć od 12.000 dinara mesečno, porodica Željka Strelarcanema pravo ni na dečji dodatak, ni na jednokratnu socijalnu pomoć, jer njegova plata vojnog lica od šezdesetak hiljada dinara za koju stotinu ulazi u kategoriju visokog proseka. Za koga je taj prosek visok? Za sedam duša?
Braća Branko i Andreja rade u istoj privatnoj firmi za prevoz VIP klijentele i žive u istoj kući. Žene im se lepo slažu, deca takođe, Brankovi stariji sinovi hoće da pričuvaju Andrejine klince.
– Imali smo nameru da teramo do petoro, ali sudbina je rekla troje – kaže Branko, na šta njegova Deana dodaje da su želeli i devojčicu – trebalo je de se zove Sofija. I Deana radi u porodičnoj firmi, Branku je desna ruka, jedino što se, primećuje on uz osmeh, trudi da „da otalja s računa firme što više može”. Ali mu ona ne ostaje dužna: „Negde sam pročitala da je uspešan muškarac onaj koji zaradi više nego što žena može da potroši, a uspešna žena je ona koja nađe takvog muškarca. To mi se baš dopalo.”
Radmila Tamindžić
objavljeno: 12.05.2014.
