Izvor: Politika, 20.Dec.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Televizori na dnu reke
Srbija će teško dostići minimum prerađenog opasnog otpada ako recikleri budu plaćali i otkup starih uređaja i preradu van Srbije
Pančevo – Danas su iz Omoljice kraj Pančeva za Bugarsku krenula prva dva šlepera natovarena sa 40 tona monitora. Kako za „Politiku“ kaže Gordana Vlajić, direktorka marketinga Kompanije „Božić i sinovi“, u čijoj je svojini ovaj reciklažni centar, zato što u Srbiji ne postoji mogućnost prerade ove vrste opasnog otpada, bili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su primorani da potpišu ugovor sa bugarskom kompanijom „Nadim“ o preradi oko 200 tona opasnog elektronskog otpada koji je ostao posle reciklaže u Omoljici.
Za svaku prerađenu tonu monitora naša će kompanija platiti 330 evra. Iako se radi o visokoj sumi, Bugari i nisu skupi, kažu, jer i sami kubure sa nedostatkom sirovina za jedan od najmodernijih reciklažnih centara izgrađenih pre pet godina uz pomoć sredstava Svetske banke za razvoj.
Ako je za utehu, kažu rukovodioci ovog našeg reciklažnog centra, to je dokaz da i druge zemlje regiona kao i naša kubure sa prikupljanjem elektronskog i električnog otpada, ali i da posluju po ekološkim standardima Evropske unije.
Jovica Božić, vlasnik Kompanije „Božić i sinovi“, kaže da je u ovom trenutku u Srbiji osam miliona televizora i oko četiri miliona CRT monitora koji će uskori stići na recikliranje. Ovo čini oko 500.000 tona materijala za reciklažu. Kompanija je spremna da investira u izgradnju reciklažnog centra koji bi prerađivao opasan elektronski otpad, pod uslovom da država ovu investiciju pomogne sa 40 do 50 odsto. Možda bi država, kažu u Omoljici, mogla ozbiljno da razmisli o opravdanosti ovog ulaganja, jer reciklaža ove količine otpada van Srbije koštala bi 165 miliona evra.
U Reciklažnom centru u Omoljici upozoravaju na okolnost da kod nas ne postoji obaveza trgovaca da primaju elektronski i električni otpad, pošto uređaji prestanu da se koriste, pa nije retko da ribari u mrežama izvuku sa dna reke televizor, gde ga je vlasnik bacio, ne znajući šta će sa njim.
Zbog toga su recikleri u Srbiji, ne bi li uposlili kapacitete, primorani da sami prikupljaju ovakav otpad. Pri tome su, zbog računice koja sledi, dovedeni na rub egzistencije, kaže Nikola Egić, generalni direktor Kompanije „Božić i sinovi“.
Recikler stari televizor plaća od hiljadu do tri hiljade dinara. Ako se zna, navodi primer Egić, da je tri četvrtine televizora opasan otpad i da njegovo zbrinjavanje košta 40 dinara po kilogramu, lako se izvodi računica kobna za reciklere: televizor od 30 kilograma ima 20 kilograma opasnog otpada, za njegovo zbrinjavanje treba platiti 800 dinara.
Tome se dodaju tri hiljade dinara za otkup, pa je to zajedno 3.800 dinara. Država je, pak, odredila nadoknadu od 80 dinara po kilogramu za reciklere, što znači da će za taj televizor oni dobiti 2.400 dinara. Nije teško izračunati ko je ovde „debelo“ na gubitku. Pri svemu tome, kažu, država kasni sa isplatom obećane sume domaćim reciklažnim centrima, iako bi para za to trebalo da bude od prikupljene ekološke takse.
Prema podacima ljudi iz Reciklažnog centra u Omoljici, kraj Pančeva, u ovom trenutku se u Srbiji, po glavi stanovnika, godišnje reciklira oko 400 grama elektronskog i električnog otpada, što je deset puta manje no što zahtevaju norme Evropske unije.
Miodrag Šašić
objavljeno: 21.12.2011.
.jpg)
