Izvor: BKTV News, 25.Okt.2017, 18:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Telefon je zazvonio i bile su spasene (FOTO)
One danas žive život punim plućima!
Hiljade ljudi u ovom času čeka najvažniji poziv. Dovoljna je samo jedna rečenica da bi se okončali njihovoi najveći strahovi. Monika i Aleksandar su taj poziv dočekali. Oni su spaseni.
Ne prođe ni dan, a da oni nisu zahvalni za šansu da dožive novo jutro, vode zdraviji život, da uživaju u svakodnevnim radostima. Njihova borba je nezamisliva i dok neki žele da zaborave dramatične trenutke pre transplantacije organa, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << drugima su ti teški trenuci bili najvažnija lekcija u životu.
Foto: Monika Mrklja/Privatna arhiva
Dvadesetdevetogodišnja Monika Mrklja je sa šest godina počela da poboljeva i njena borba traje dugih deset godina. Sa osam godina prvi put odlazi na dijalizu, i ubrzo je stavljaju na listu za transplantaciju bubrega.
„Imala sam sreću da mi majka bude donor, inače verujem da bih mnogo duže čekala na organ. Rečima je nemoguće opisati taj period pre transplantacije, imala sam dane kada sam posle dijalize sa rancem na leđima izlazila iz Tiršove, sačekao bi me deka i vratio u školu, a bilo je i onih užasnih trenutaka kada nisam imala snage da hodam, kada mi je dijaliza uzimala dušu i kada me je porodica bukvalno iznosila u rukama iz bolnice“, priseća se Monika ne tako prijatnih trenutaka koji su je, kako kaže ojačali i gurali da nastavi napred.
Monika je sa svojim dekom više od sedam godina, svakog drugog dana iz malog mesta u Vojvodini, Seleuša, dolazila u Beograd. Nije joj bilo teško da posle dijalize nastavi na čas, niti da dve godine bez prestanka trenira folklor.
„Nisam klonula, imala sam veliku podršku porodice, prijatelja i profesora i oni su me gurali napred, da čak i dok sam odlazila na dijalizu, radim stvari koje su i moji vršnjaci koji su bili zdravi radili. Bilo je nažalost dana kada iz kreveta nisam mogla da ustanem, nisam mogla da prošetam, da se igram sa prijateljima, i to su bili najteži trenuci u mom životu“, priča naša sagovornica koja se sa setom priseća „druga sa dijalize“, čika Bože, koji danas nije živ, ali koji joj nije dopustio da izgubi nadu za životom.
Foto: Monika Mrklja/Privatna arhiva
„On je tada već trideset godina čekao na organ, i sećam se da smo četiri sata morali da sedimo u bolnici, a onaj poslednji nam je bio najteži. Baš u tim najtežim trenucima, kada je snaga svima popuštala, mi bismo zapevali Zdravka Čolića i bilo bi nam lakše“, priča Monika.
Seća se da je odmah posle operacije, kada su je budili iz anestezije, svima u sali poručila da ih voli.
Tridesettrogodišnja Aleksadra Simić Vukasović nije imala tu sreću da neko iz porodice donira bubreg, pa je na novi organ čekala punih devet godina. Trenutke pre transplantacije pamti kao stresne, teške i kaže da bez velike podrške porodice i prijatelja ne bi uspela u ovoj borbi.
Foto: Aleksandra Simić Vukasović/Privatna arhiva
„Vaš dan počinje tako što prvo pojedete nešto reda radi, a onda popijete punu šaku lekova. Ako je dan za dijalizu, tamo provedete četiri sata i onda više niste sposobni ni za šta. Često sam šetala i to je bila jedina fizička aktivnost za koju sam imala snage, ne pamtim kada sam potrčala“, nerado se priseća Aleksandra i otvoreno nam priznaje da je bilo trenutaka kada je gubila nadu da će ikada dočekati organ.
Trenutak kada su dobile novi organ naše sagovornice će pamtiti do kraja života, jer kako kažu život im se promenio iz korena.
„Kada su me pozvali iz Tiršove, nisam mogla da poverujem da je došao taj trenutak. Pozvali su naš četvoro i samo jedan je mogao da dobije organ, tog dana sam to bila ja“, priča Aleksandra.
„Na listi čekanja je šest pacijenata, a na dijalizi njih trinaest. Prošle godine urađeno je četiri transplantacije, a ove pet transplantacija bubrega. Period čekanja zavisi koliko brzo se pojavi donor. Prošle godine je devojčica svega dva meseca nakon što su su stekli uslovi dobila orgam, a neka deca mnogo duže čekaju bubreg. Od ovih devet transplantacija, samo je jedan bubreg donirala osoba u srodstvu pacijenta, sve ostale su kadaverične“, objašnjava prof. dr Zoran Radojičić, direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj i dodaje: „Još jednom hvala porodicama koje su u najtežem momentu, kada su izgubile svog bliskog člana porodice, donele odluku da doniraju organe i tako spasu nekog .“
Danas obe žive kao i svi ostali njihovi vršanjaci. Putuju, viđaju se sa prijateljima, uživaju u svakodnevici , ali i redovno idu na kontrole.
„Već osam godina glumim u lokalnom pozorištu, redovno posećujem kulturne događaje i bavim se rukotvorinama, život mi je sada ispunjen“, kaže Monika, dodajući da bez bake, kao njene najveće podrške ne bi bila tu gde jeste sada.
Aleksandra danas ima šestogodišnju ćerku i kako kaže, živi život punim plućima.
Ljudima koji čekaju na organ poručuju da ne gube nadu, jer se čuda dešavaju, a onima koji bi mogli da doniraju organe, da će tako uraditi jednu plemenitu stvar i da neće spasiti jedan, već šest života.
Naše sagovornice podsećaju da ova nevolja može svakoga da zadesi, a statistike pokazuju da je veća šansa da primiš, nego da daš organ.
Njihovi životi su mogli biti i likovi nemačkog književnika Hermana Hesea „ ljudi koji imaju hrabrosti za svoju sudbinu“, ali nisu. Njih dve su samo obične žene koje su doživele neobične sudbine i pobedile jer nisu želele da budu poražene. I život ide dalje.
