Izvor: Politika, 13.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taskina vinska grofovija
Naslednik plemićke porodice, koja je promenila predstavu o sicilijanskim vinima, upošljava genetičare„”
Kada se, pre mnogo vremena, predstavio kao sicilijanski grof koji je došao da ponudi jednu od tradicionalnih vrsta vina s tog ostrva, predstavnik njujorškog hotela je Đuzepu Taski d’ Almeriti bez premišljanja pokazao vrata. Nekoliko godina kasnije Taska je istom čoveku ponudio sicilijanski šardone koji je, opet bez premišljanja, otkupljen. Tada, kao i danas, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << autohtona sicilijanska vina nisu bila na ceni, ali ime Taske, naslednika plemićke porodice koja vino proizvodi već gotovo 180 godina, u međuvremenu je postalo toliko ugledno da bi danas mogao i njih da proda. On više ne mora sam da obilazi potencijalne mušterije i prodaje svoja vina jer su ona sada proslavljena kao neka od najboljih koja se mogu piti van gozbene trpeze bogova sa Olimpa. I dalje, ipak, putuje, 150 dana godišnje provodi daleko od kuće, razgovarajući sa ljubiteljima vina svuda po svetu i tražeći inspiraciju za ukrštanje sorti, aroma i ukusa. Ideje je u prethodna dva dana razmenjivao sa Beograđanima na Salonu vina.
Ne putujem radi promovisanja mog vina. Od dobrog marketinga važnije je praviti naročito vino. Mnogi se prilagođavaju trendovima i pokušavaju da naprave marku koja će se lako probiti na tržište, ali onda prave jednolična vina. Naša zemlja je posebna, nalazi se visoko, puna je peska, ali daje vino specifičnog ukusa koje ne morate voleti, ali ćete ga odmah prepoznati priča Taska.
Hotelijer koji ga je svojevremeno odbio nije znao da su vina Taskine porodice bila u karti pića čuvenog hotela Plaza„” u Njujorku još krajem 19. veka. Tada su sicilijanska vina čak i u ostatku Italije smatrana isuviše slatkim da bi se pila sama i koristili su ih isključivo za mešanje s drugim, kako se držalo finijim vinima, kojima je nedostajao alkohol ili se nije dovoljno osećalo voće u njihovom ukusu. Taskin deda je među najzaslužnijim što je ta predstava promenjena.
U to vreme se sicilijanska vina čak nisu ni flaširala. Moj deda bio je među prvima koji su to radili. On je počeo i da ukršta vrste, obogaćuje nijanse ukusa. Bio je sanjar, vodio mnogo poslova, kao političar se borio za otcepljenje Sicilije od Italije. Zbog njegove rastrzanosti i prilika u zemlji naša porodica nije ni proizvodila vino sem u malim količinama za sebe i prijatelje od Prvog svetskog rata sve do 1958. godine. Tada je moj otac vratio naša vina na tržište kaže Taska.
Deda nije uspeo da odvoji Siciliju, ali je stvorio imanje sa plodnim zasadima i slavnim vinom, malu državu” koje može sama da se održava, pravi raj”, kaže njegov unuk. Đuzepe Taska nastavio je da eksperimentiše, saziva mlade istraživače u laboratoriju na svom imanju, vrstama iz celog sveta širi banku gena i kombinuje ih u nove ukuse.
Zašto imati vino koje će biti sin jedne majke, jedne vrste, kada tog sina može da porodi 800 majki i da postignete ukus kakav niko nema? Ne samo da ukrštamo internacionalne sorte nego, s našim ugledom, sada možemo da promovišemo autohtone sicilijanske vrste. Nije nam cilj da prodajemo 40.000 boca šardonea, nego da predstavimo svetu raznolikosti naših vrsta rekao je Taska.
Mada su njegova vina sve traženija, Taska ne iscrpljuje tlo kako bi što više rađalo. Izbegava hemikalije, pazi čak i koliko ugljen-dioksida emituje. Ekološkom svešću unapredio je poštovanje prema zemlji usađeno u njegovoj porodici.
Zemlja se mora čuvati. Na Siciliji smo udaljeni od teške industrije i priroda je pošteđena. Naučili smo da razmišljamo dugoročno i tragamo za naročitim ukusom. Mogli bismo da jurimo za sve većim količinama i sve težom zaradom, ali nije sve u parama kaže Taska.
V. Vukasović
[objavljeno: 14/12/2009]
