Izvor: Danas, 11.Avg.2015, 11:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Talenat ne postoji
Kolege sa istog smera i godine i po dve decenije su stariji od mene, sa već oformljenim životnim i umetničkim iskustvom, što je fenomenalan izazov i podstrek
Osamnaestogodišnja Beograđanka Anja Tončić upisala je prošle godine nakon tri godine gimnazije Fakultet likovnih umetnosti i već posle godinu dana izabrana za najboljeg studenta prve godine. Štafelaj i prostor za rad dobila je na zajam od prijatelja, te nepuna dva meseca pred sam prijemni odlučila da priloži hrpicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << svojih "naturščik" crteža i kombinovanih tehnika i prijavi se na odsek slikarstva, decenijama najtraženijeg i stoga, najnedodirljivijeg smera na FLU.
- Želela sam da probam, čisto zarad iskustva, za nešto lakši eventualni prolazak naredne godine. S obzirom na manjak cifra u godištu i na sasvim neumetničko prethodno obrazovanje, za razliku od svojih kolega, morala sam polagati i opširan dopunski diferencijalni ispit koji sam položila i time već obavila svoj cilj. Niko nije bio iznenađeniji, zbunjeniji i donekle užasnutiji od mene same kada mi je nakon sedmodnevnog ispita sklonosti i sposobnosti javljeno da sam upisala prvu želju, i to na teret budžeta. I time da iz vedra neba napuštam srednju školu, nakon treće godine. Što mi i nije toliko teško palo - kaže Anja.
Regularna procedura pripremnog postupka budućih brucoša na Univerzitet umetnosti podrazumeva višegodišnji crtalački rad u popriličnom broju pripremnih ateljea širom mape Beograda i Srbije koji budućim umetnicima i onima koji se tako već osećaju nude upis na željeni smer preko hrpe časova rekonstrukcije samog prijemnog - crtanje studija po živom modelu (najčešće akt, portret i šake), slikanja mrtve prirode; zatim sati konsultacija, saveta i smernica sa afirmisanim umetnicima i njihovim asistentima koji rade u okviru pomenutih škola oko uređenja mapa sa stotinak radova koje se prilažu kao "ulaznica" za samo prisustvo na prijemnom.
- Ovaj šturi opis je, u principu, sve što znam o pretprijemnoj regulativi, jer praktičnog upoznavanja sa njom nisam imala. Mada, ne bih volela da uzalud zavaram buduće polaznike praznom bajkom, slikarstvo na Akademiji je poteže upisati. LJudi to pokušavaju ponekad dvocifren broj puta, prvo što pošteno udari po džepu, drugo što te rafalski ocenjuje žiri sastavljen od velikana umetnosti dijametralno različitih afiniteta, stilova i razumevanja pa svakog od njih treba da privučeš i zadovoljiš samo po jednim radom na prijemnom u više oblasti. Treće što pravila i obrasca nema. Ili probudiš članovima komisije ono nešto ili ne. To ni oni ne umeju da vam objasne. Sve to dovodi do situacije da su kolege sa istog smera i godine i po dve decenije stariji od mene, sa već oformljenim životnim i umetničkim iskustvom, što je meni opet fenomenalan izazov i podstrek. Prevremenom upisu se nisam nadala, ali ipak, od samog detinjstva godinama šaljem svoje radove na pregršt adresa, gradova i država raznoraznih konkursa na kojima sam dosad sakupila desetine priznanja svih rangova, što je ipak dokaz da nisam pukim slučajem ovde gde sada jesam - kaže Anja.
Čitava organizacija upisa i samog početka bila je, ako kaže, pomalo psihički invazivna za nekog ko je upao na takvo mesto faktički niotkud.
- Krenulo je pomalo teturavo, ali sve tehničke problematike te vrste brzo se prevaziđu pred profilom osoba i prostora koji tvoje zalaganje prvi put dozvoljavaju i čak podržavaju u punoj slobodi.
Infantilno i banalno zvuči, ali u prvom semestru prve godine slikarstva živim ono što oduvek volim.
Sva moja čula su tada zaista dobila svoje funkcije. Podsećam da ovo govori neko ko se punu deceniju života neprekidno bavio međumolekularnim silama, aluvijalnim ravnima i jednačinama čije je ime duže od broja mojih godina, imajući sve ograničeno i zauzdano vreme ovog sveta za bavljenje onim šta mu istinski čini bivanje. Entuzijazam zbog prilike i šanse koja mi je pružena, kao i halapljivost za nečim što je u meni godinama stagniralo nemajući prostora da se u potrebnoj meri iskaže, aktivirali su se kroz moje neprestano stvaranje, napredovanje i upornost koje je profesorski kolegijum uvažio odlukom da me počastvuje godišnjom nagradom Akademije za najbolji crtež prve godine, a to je najviša nagrada koja se dodeljuje brucošima - objašnjava Anja.
Kaže da je studirati slikarstvo lako.
- Teško je postići nešto u slikarstvu. Zapravo, ne teško, već zahtevno i zaokupljujuće. Ali, po mom mišljenju, nema nimalo negativnog u tome. Suština zavisi jedino od odnosa prema radu i od odnosa prema onome šta je u nama i koliku i kakvu potrebu imamo da iskažemo. Neke svoje kolege vidim samo na prijavljivanju ispita, a neki od nas doživljavaju prostor fakulteta kao azil, tamo smo od ranog jutra pa dok nas domar ne otera, čak i na letnjem raspustu, svakodnevno. Za nas je jedini pravi odmor nastavak stvaranja. Mora se biti pomalo fanatik za ovo. Ako nisi iskren, očigledno je u ovoj vrsti "posla". Rekla bih da je moja jedina stalna inspiracija potreba za daljim radom i ispitivanjem sebe. Čvrsto verujem da talenat ne postoji, da su ga kao pojam izmislili kao opravdanje za nečiju nesposobnost, lenjost i nerad. Svi smo sposobni za bilo šta ako uspešno usmerimo svoju volju - objašnjava Anja Tončić.
Modeli kao legende
Na crtežu za koji je dobila nagradu Akademije za najbolji crtež prve godine jedan je od stalnih fakultetskih modela koji poziraju studentima.
- Nemoguće je da vam neko svakodnevno pozira po četiri i više sati tokom čitave godine, a da ga ne doživljavate kao najrođenijeg. Modeli koji sa nama sarađuju su hodajuće legende, nikad ukoričene enciklopedije i protagonisti najneverovatnijih, najkomičnijih i najtužnijih propovedanja i ispovesti koje ćete čuti, a da ne spominjem kakve su tek dogodovštine pri radu sa njima. Neponovljivi karakteri iz svih slojeva društva, strana sveta i margina. Budući brucoši, upisujte Univerzitet umetnosti samo zbog njih!
Previše praznog mišljenja
- Generacijski smo zainteresovaniji da sebi zaheftamo etiketu "umetnik" posred čela, napravimo radikalan doprinos promeni stvarnosti time što prefarbamo kosu, dignemo svoja četiri uda u svoja četiri zida i kritikujemo kako nas realnost zlostavlja, te time kompletiramo svoju majušnu nedoraslu balavu bit. I iznova se vrtimo u kvadrat. Suštinski, na nama je jedino da ustanemo iz kreveta, pregrizemo i predugi jezik i povodac i radimo ono što je naše najbolje što možemo i pustimo da to progovori samo za sebe i samo za nas, a to je jedini argument društvu i sistemu koji ima opipljivu težinu. Moja generacija ima previše praznog mišljenja za moj ukus, a premalo ostalog. Prvenstveno iskustva - kaže Anja.
Popa i Vejts
U ovom dotičnom trenutku omiljeni slikari su mi Vasko Popa i Tom Vejts. Popa zato što je slikao rečima, Vejts zato što je slikao izgorelim glasom. I zato što neizmerno podstiču moje slikanja rukom. Mada, čim trepnem, odabir omiljenost će se već promeniti - objašnjava Anja.
Mentalni ozonski omotač
Ističe da nikada nije razmišljala da li je isplativo i društveno priznato biti slikar u Srbiji.
- Trudim se da što duže prolongiram bavljenje ovim aspektima, jer ih smatram užasnim inhibitorima uživanja u bilo čemu. Trenutno težim da se izolujem od svega što mi ometa sagledavanje suštine situacije, onoga što stoji iza svih svakodnevnih farsa i javnih klovnova i posvetim se ulaganju u sebe i svoj izraz. Stvaranje je svojevrsna vrsta mentalnog nenarušenog ozonskog omotača, koji omogućava spasonosni beg od hegemonije apsurda i nadgradnje degeneracijom. Još uvek sam mlada i neiskusna da sudim, ali biti srećan i ispunjen nije posledica isplaćenosti i priznatosti, već uvek ličnog izbora - kaže sagovornica Danasa.
