Izvor: Glas javnosti, 01.Okt.2009, 06:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajni putevi oružja
Prilikom prošlogodišnjeg avgustovskog ratnog boravka u Južnoj Osetiji upoznao sam čoveka koji je visokopozicioniran u vladi te zemlje. Pre neki dan mi se javio. Reče mi, između ostalog, da se spekuliše da će deo srpskog oružja, posebno mitraljezi i protivtenkovska oruđa, umesto u Iraku završiti u Gruziji, a moguće i u rukama islamskih ekstremista na severnom Kavkazu. Taj ilegalni posao, navodno, vodi jedna privatna dobro poznata američka firma. Na njegovo pitanje da li je zvanični Beograd >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << upoznat s time, naravno, nisam mogao da odgovorim, ali sam se duboko zamislio. Zbog čega?
Javnost Srbije je zvanično obaveštena o sklapanju vrednog posla s Irakom o prodaji našeg oružja toj zemlji. To je, svakako, dobar poslovni potez s ekonomsko-finansijke strane. Nismo, međutim, obavešteni da li je Beograd tražio, da li je dobio i kakve garancije od iračke vlade da oružje neće završiti u nekoj drugoj zemlji. Ovo pitanje je na mestu iz više razloga. Srbija ne može da izveze ni komad oružja bez odobrenja SAD, a Irak ne može da kupi oružje od koga hoće, već od koga mu odobre Amerikanci. Amerika je saveznik Gruzije koju godinama naoružava i obučava njenu vojsku. Američki potpredsednik Bajden je nedavno odbio da Gruziju snabde dodatnim količinama američkog oružja, da ne bi izazvao reakciju Rusije, koja je životno zainteresovana za stabilnost na Kavkazu. Gruzija se, ipak, dodatno naoružava.
Moguće je da SAD naoružavaju gruzijsku armiju prikriveno, na sledeći način. Zvanično se nabavlja oružje, na primer za Irak, a onda se tokom transporta tovara smrti pravi nova, lažna dokumentacija u koju se kao krajnje odredište umesto Iraka deklariše Gruzija. Može li se tako nešto desiti sa srpskim oružjem koje je zvanično prodato Iraku. Naravno, sem ako nema čvrstih potpuno proverivih garancija da će oružje završiti kod kupca kome je zvanično prodato. Šta ako, recimo, brod sa srpskim oružjem doplovi u tursku crnomorsku luku, pa odatle sa novom lažnom dokumentacijom umesto u Iraku završi u Gruziji i možda u Čečeniji, Dagestanu, Ingušetiji.
Ako se tako nešto desi da li će Srbija biti odgovorna ili bi se izvukla na neznanje, da nije znala da će biti prevarena? Stigne li, kojim slučajem, srpsko oružje u Gruziju to sigurno neće promaći ruskoj obaveštajnoj službi. A u tom slučaju bi izbio veliki skandal koji bi suštinski poremetio partnerstvo Rusije i Srbije i razorio Tadićevu politiku: „EU, Rusija, SAD, Kina“. Zato je neophodno da Beograd, ako već nije, hitno preduzme odgovarajuće korake da spreči moguću zloupotrebu jednog legalnog posla. Govorkanja na Kavkazu da se očekuje srpsko oružje nisu nimalo bezazlena, ni proizvod mašte ili teorija zavere.
Sem toga, na nedavnom suđenju drugoj grupi vehabija utvrđena je njihova veza sa islamističkim ekstremistima u Gruziji. Pojavljuju se informacije da se na Balkanu vrši regrutacija za odlazak u džihad na severni Kavkaz. Čini se da funkcioniše kanal za ilegalno prebacivanje ekstremista i naoružanja sa Balkana, preko Gruzije u Čečeniju, Ingušetiju, Dagestan. A tamo svakodnevno teroristi ubijaju ruske vojnike i policajce. Srbija ne bi smela da dozvoli da, čak ni iz neznanja - indirektno, preko oružja - bude umešana na strani Gruzije i islamskih ekstremista na Kavkazu. Rusija nam to ne bi oprostila. Moskva nam je u ovom presudnom trenutku za Srbiju neophodna kao strateški politički i ekonomski partner i saveznik u borbi da očuvamo teritorijalnu celokupnost države. Ali, u Srbiji ima onih koji misle drugačije i sve čine da nas, zarad američkih interesa, posvađaju s Rusijom. Možda njima odgovaraju tajni putevi oružja i zakulisne igre.
.jpg)
