Izvor: Politika, 07.Maj.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna manastirskog oftalmologa
Vri život u manastiru u ravnici, kome je nedavno država vratila 1.000 hektara
Kovilj – Čekaonica je zapravo svečani salon sa stilskim nameštajem i umetničkim slikama, tako da tri penzionerke iz Sremskih Karlovaca zaista mogu da se osećaju kao gospođe. Sremski Karlovci nemaju oftalmologa i gospođe nemaju neki naročiti izbor, osim da čekaju na višemesečna zakazivanja po ordinacijama u Novom Sadu.
Ali, priča o monahu Ermolaju, tajanstvenom očnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lekaru u mantiji, brzo se raširila među ravničarima. Tihi, smireni Slovak dr Vladimir Turčan, koga su čudni putevi gospodnji preveli u pravoslavlje, a potom iz lekarske novosadske ordinacije izvukli u Grčku, pa ga odatle uputili nazad, ka manastiru Kovilj, poziva prvu pacijentkinju:
– Ne plaćamo ništa, ne treba nam uput. Osećamo se kao ljudi, osećamo spokoj, osećamo poštovanje – kaže pacijentkinja.
Stižu otac i dečak. Besplatno je, a lekar je sjajan, jednostavno je očevo objašnjenje zašto je stigao u manastirsko zdanje, crkvu i kompleks građevina koji ga čine nadrealnim: oftalmolog u ordinaciji koju je dobio na poklon od grčkih pravoslavnih prijatelja, izdaje recepte i postaje jedna vrsta čuda, dobrotvora koji u monaškoj odeći gostuje po kongresima, leči običan svet i radi na imanju.
– Kada sam se u početku pojavljivao na kongresima u monaškoj odeći, gledali su me kao muvu u šolji mleka. Sada su se navikli – smeje se Ermolaj.
Da nije oftalmolog, bio bi sjajan psihijatar. Možda ga zato toliko posećuju oni koji nemaju, oni koji slabo vide, ali duboko osećaju...
Nema zvanične potvrde da se manastir vezuje za Svetog Savu, ali monah Jerotej, protopsalt ili pojac hora koji neguje vizantijsko crkveno pojanje prilikom bogosluženja, kaže da je od samog nastajanja, Kovilj uvek bio simbol mira.
– Vezanost za Svetog Savu i podizanje manastira u čast pomirenja Srba i Ugara je predanje – priča Jerotej, dok nas poslužuje manastirskim likerom od oraha, ali nudi i kajsijevaču i šljivovicu.
Možda je predanje, ali ne zvuči loše, da je čitav plan seobe zavetnog kovčega, najveće relikvije među relikvijama, napravljen u starim zidinama manastira Kovilj, gde se u jesen 1526. godine, bežeći od progona Katoličke crkve, sklonio veliki majstor templarskog reda Antoan.
Da, i dobro „zvuči” ta tišina, pored mesta gde je sahranjen otac Sava, prvi pravoslavni monah sa Novog Zelanda. Nekada se zvao Bejli, ali je privučen pravoslavljem, preko Australije, skončao u ravnici, gde je boravio 20 godina.
Ovde, na nekadašnjoj granici Austrije i Turske, zapravo vri život: uz malu kapelu Svete Petke, srastao je hrast star više od 400 godina, ali iz tog osušenog stabla zuje ose i stršljenovi, oko njega lete vrapci, na vrhu se gnezde rode.
Vri i u manastirskim velikim podrumima, kojima upravlja monah Kalinik. Što bi on rekao – poreklom Zemunac – po dolasku u Kovilj, počeo je da izučava tehnologiju spravljanja konjaka, likera i srpskih rakija, te je knjiška znanja smućkao sa lokalnim receptima, stvorivši asortiman pića kakav verovatno ne postoji u čitavoj domaćoj industriji.
– Nema tajni manastirske rakije. Vrhunsko voće, vrhunska burad i vrhunske boce koje nabavljamo iz Firence – priča otac Kalinik, brži od svakog diktafona.
Cisterne i burad za skladištenje i vrenje nižu se u nekoliko novih građevina, jer posed Kovilja se nezaustavljivo širi: nedavno je država vratila 1.000 hektara zdanju u kom oko 30 monaha ne jede nikada meso.
Sada se na manastirskoj zemlji nalazi i čuvena kafana „Na kraju sveta”, omiljeno svratište za nekoliko posebnih vrsta koje je posećuju. Od alasa u ribarskim čizmama, do novobogataša u cipelama „pjaćoti” koji stižu u pratnji silikonskih dama...
Fabrika sveća radi gotovo bez prekida. Zapošljavaju se i radnici iz ostalih mesta, kako bi proizveli dovoljno sveće od čistog voska, koji se potom prodaju po eparhiji, crkvama u Beogradu, pa čak do Beča.
A, odakle čisti vosak? Iz Kine, naravno.
Jedan od najznamenitijih manastira SPC, međutim, nije doživljavao oduvek ovakav prosperitet.
– U vreme Tita, manastir su umeli da okupiraju oficiri Udbe, koristeći ga kao daču, naročito svečane salone u koje je voleo da svraća Stane Dolanc, dok su dvojicu monaha koji su čuvali manastir, Leonida i Mirona, pod pretnjom pištolja, držali u ćeliji – priča Jerotej. Tek je početkom devedesetih godina, Irinej Bački svoju duhovnu decu iz Grke i Nemačke sa studija povukao u ravnicu, da obnove monaški život.
Ali, prošlo je to doba. U sećanjima ostaju obrazovani, izuzetni ljudi koji su činili koviljsku svetoarhangelsku porodicu, poput Jovana Rajića, vrhunskog bogoslova svog vremena. Znameniti monah bio je i Georgije Branković, potonji patrijarh, koji se ovde zamonašio, nezaboravan je Damaskin Davidović, diplomac muzičkog konzervatorijuma u Beču, koji je u Kovilju oformio bogatu muzičku biblioteku kojoj ni danas nema ravne u Srbiji. Držao je i časove solo pevanja.
I otmeni saloni su sačuvani i obnovljeni, u manastiru koji osim vrhunskih pića, sveća i drevne tradicije, proizvodi i – vladike. Episkop dalmatinski Fotije i remezijanski Andrej, bili su monasi u Kovilju, dok se ovde zamonašio i iguman Kovilja, vladika jegarski Porfirije.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 07.05.2013.
.jpg)
