Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna lepe prababe
Marija Bokarev iz Čačka sastavila životnu i ljubavnu priču o prababi iz familije, Suzani Lepel, koja je bila udata za Ali-pašu, predsednika Državnog saveta Turske u doba sultana Abdula Hamida Drugog
Čačak – Dok je na đogatu jezdio nekim beogradskim sokakom, pre jednog i po veka, oko Ali-paše zaigralo je za švapskom udovicom Suzanom. To je bio početak ljubavne priče kojoj se kraj raspleo u nekom saraju Konstantinopolja, ostavši donekle zagonetan kao i mnoge simpatije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sudbine tog doba na Orijentu.
On je, vreme će reći, postao predsednik Državnog saveta Turske, ona njegova verna hanuma, a sinovi im, Mehmed Ali-paša i Fuad-paša zetovi sultana Abdula Hamida Drugog (1842–1918).
– Mnogo bih volela da znam kako ta priča glasi do kraja, možda danas imamo rođake u Istanbulu. Ovako, ostala je nedopričana – kaže za „Politiku” osamdesetjednogodišnja Marija Bokarev, inženjer tehnologije iz Čačka.
Ona je prilježno sakupljala beleške kako bi ih objavila u povesnici o svojim precima – knjiga se zove „Porodica Kren” – posvetivši posebno poglavlje Suzani Lepel, jednoj od dve sestre svoje prababe po majci, Franciske Kren (1843–1900).
„Jednom, kad je paša uputio seiza po rublje koje je Suzana Lepel šila, na vratima se pojavila ona, veoma lepa. Dopala mu se na prvi pogled, pa je udovicu Suzanu (po prvom mužu Bošak) i njenog sinčića Augustina poveo u Konstantinopolj, gde mu je pašinica izrodila tri sina i kćer”, pripovedalo se u kući Krenovih u Čačku.
Marija Bokarev nije odgonetnula da li je prosac bio Ali-Riza paša, koji je 6. aprila 1864. godine ključeve Beograda predao knezu Mihailu Obrenoviću, ili je reč o Ali-paši koji je imao još veći položaj na državnim stepenicama turske carevine. O drugoj mogućnosti svedoči pismo koje je Marijin deda Stevan 1909. dobio iz srpskog poslanstva u Konstantinopolju (Carigradu, Istanbulu).
Posle Mladoturske revolucije (1908), Stevan Kren je bio zabrinut za tetku Suzanu i njene ukućane, a prvi dragoman poslanstva, D. S. Čohadžić, otpisuje mu u Čačak ovako:
„Prvi Ali-pašin sin, đeneral Mehmed Ali-paša, nalazi se u Erenkeju kod Carigrada a pismo njemu trebalo bi adresirati: ’Njegovoj ekselenciji, sinu pokojnog Ali-paše, predsednika Državnog saveta’...”
Čohadžić veli da je za Mehmedovog brata, Fuad Beja, čuo da je takođe đeneral, član Državnog saveta i, kao i brat, oženjen sultanovom ćerkom. O trećem bratu, Rasim Beju, nema podataka, kao ni o njihovoj sestri. Zbog bliskosti sa pređašnjim sultanom svi su morali dati ostavke na državnu službu, kad je na mesto svrgnutog Abdula Hamida Drugog stupio njegov brat Mehmed Peti (1844–1918).
Suzana Ali-paša je, 5. januara 1881. godine, sestri Franciski u Čačak uputila pismo gde kaže da ima divnog muža, živi u prelepom kraju Konstantinopolja i vrlo je srećna. Sestru moli da joj piše na francuskom, pošto u kući svi govore tim jezikom jer je nemački skoro zaboravila. Suzana je sa svojim suprugom Ali-pašom bila među zvanicama engleske kraljice Viktorije 1899. godine, na proslavi 80. rođendana suverenke, putujući brodom do Londona, na promenadu evropske elite.
Franciska Kren je nekoliko puta posetila sestru u Stambolu. I Anka (Homolka) Pejčinović, ćerka Suzanine i Franciskine sestre Magdalene, iz vizite tetki vratila se ushićena, pričajući o „palati u kojoj je živela Suzana sa porodicom, predivnom vrtu i o robinjama koje su ih služile”. Naročito je lepa bila jedna sa Kavkaza, zavoleo ju je Suzanin prvorođeni sin Augustin, i zbog nje se nikad nije ženio.
Prepiska Krenovih iz Čačka i Suzane Ali-paša traje do 1908. godine, tu se niti kidaju i stoleće kasnije sve ih je teže povezati. Marija Bokarev pokušala je 1997. godine, preko turskog poslanstva u Beogradu, da dozna još štogod o sudbini lepe prababe i njenog poroda. Poslednje pismo iz ambasade kaže da je njena poruka prosleđena u Ankaru, pa neka čeka odgovor. Koji nikad nije stigao.
Marijin pradeda, Ferdinand Kren (1826–1894), iz rodne Rume sa zanatom pintera u Čačak je došao 1849. godine i u letima koja slede postao začetnik industrije u novom staništu. Ovde je opremio parnu pivaru i mlin, trgujući istovremeno rakijom koja se pročula i među diplomatskim sojem. Tako je praški konzul u Beogradu, baron Brau, pre 150 godina za prijeme i birano društvo naručivao isključivo rakiju „čačanku”.
– Meni uvek deluje nekako romantično to što je podunavski Švaba postao pašenog predsednika Državnog saveta u Otomanskoj carevini, ili velikog vezira – veli Marija Bokarev.
Ona je Narodnom muzeju u Čačku poklonila jednu košulju iz porodičnog ormana, šivenu od prizrenske svile. Na prsima su vezeni motivi islamske i katoličke vere, mesec, zvezda i krst, i arabicom je napisano „alah”, dok su na nekoliko mesta izvezene sultanove tugre, monogrami. To je bio, pretpostavlja se, Suzanin poklon sestri Franciski u Srbiji.
Gvozden Otašević
objavljeno: 04.05.2013.
.jpg)
