Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tadić mi otkupio 30 karikatura
Najbolji srpski karikaturista, a sigurno i među najboljima na svetu, Predrag Koraksić (74) i dalje ne može da se odbrani od svih nagrada i pohvala. Pre tri godine je dobio i visoko francusko odlikovanje – Orden legije časti, a krajem sada već prošle 2007. Udruženje lige eksperata (Leks) ga je proglasilo za Viteza poziva zbog gotovo nedostižnih promocija moralnih i profesionalnih vrednosti...
Čovek takvih odlika preživeo je i teške trenutke i u privatnom i u poslovnom delu života. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bio je čak, kao dete, osuđen na smrt, izbacivan je s posla, zabranjivan mu je rad, pozivan je na sud...
Čega se posebno sećate iz detinjstva?
Užasa iz Drugog svetskog rata, iako je majka Zorka mene i brata Ljubomira štitila na sve načine, pa i lažima. Da su nam četnici još 1941. ubili oca Stojana kazala nam je tek posle rata! Najbolji očev drug, još iz sela Gornje Gorevnice kod Čačka, bio je Ratko Mitrović. Četnici su mnoge, pa i njih i njihove porodice, stavili na listu za klanje odmah posle neuspelih pregovora Draže Mihailovića i Tita.
Kako je nastradao Vaš otac?
Bio je komesar bolnice u kojoj se i lečio od zapaljenja pluća. Četnici su, uz pomoć Nemaca, opkolili bolnicu i poubijali sve koji nisu mogli da se kreću, a pokretne su poveli u selo Brajiće, na Ravnu goru, na streljanje. Otac je u preživeo masakr, pa se teže ranjen nekako dovukao do izvora. Ali, po vodu je došla neka žena iz četničke familije i četnici su ga tu dotukli...
Šta je tada učinila Vaša majka?
I sebe i nas je sve vreme rata krila bežeći od četnika iz Čačka u Beograd, Zemun... Ipak, Nemci su je uhapsili 1943. i odveli u zatvor, u Glavnjaču. Na sreću, četnik koji je trebalo da je prepozna nije došao na suočenje, pa je puštena. Oslobođenje smo zbog sigurnosti dočekali u Ugrinovcima, a ne kod majčinog oca Petra Božića u Zemunu. Od njega sam nasledio talenat za crtanje, a bio je i odličan muzičar i matematičar. Živeo je 103 godine i verujem da sam i dugovečnost nasledio od njega.
Kakav ste imali odnos prema komunistima?
Moji roditelji su bili učitelji komunističke orijentacije, a ja sam, posle prekida studija arhitekture na drugoj godini, uoči prijema na posao u novinsku kuću "Rad", primljen u partiju. Ali, nisam baš bio redovan član, a kasnije sam vratio knjižicu. Cela ta ideja je propala. Moj otac je, verovatno, bio u zabludi. Logično je, naravno, da ni svi četnici, kao ni svi partizani nisu bili isti...
Gde ste razvili svoj talenat?
U "Večernjim novostima", gde nisam bio samo karikaturista, nego i mentor mladim umetnicima, koje sam okupio u tom listu. Bio sam i deset godina komesar "Pjerove izložbe", jer sam vodio taj konkurs za godišnju nagradu. Dobitnike te nagrade, kao što je Duško Petrićić, uglavnom smo zapošljavali. Ta škola je funkcionisala dok nisu došle kritične godine, do dolaska Miloševića na vlast. Uočio sam to i borio se protiv toga svojim oružjem – karikaturom. Ali, mnogi su bili zavedeni...
Šta se potom dogodilo?
Za glavnog urednika "Novosti" po drugi put je izabran Rade Brajović, pa je list posatao radikalski. Skoro svaki dan je dolazio Vojislav Šešelj... Moje karikature su odbijane, ali se u to vreme pojavila "Nova Borba" koju je vodio Staša Marinković. Bio je to slobodan list o kome je brinula federacija i objavljivala je moje radove. U "Novostima" sam normu ispunjavao kroz Sportsku i Kulturnu rubriku, ali su one otvorile interni proces protiv mene. To je trajalo tri godine, a onda su me 1993. izbacili.
Šta ste kritikovali u sportu?
Gluposti, kao i u politici. Oštrio sam pero na sumnjivim rezultatima, ugovorima za odlaske u inostranstvo... Sve moje karikature su bez reči, pa su takve bile i ove o sportu. Ali, i one su, kao sve ostale, imale – žaoku.
Koliko ste se bavili sportom?
Malo sam igrao fudbal, a u veslačkom klubu u Zemunu sam bio kormilar zbog toga što sam sitan. Takva građa mi je omogućila da budem i vrlo uspešan trkač na duže staze... Sad samo idem u duge šetnje, a leti volim da plivam...
Gde ste otišli iz "Novosti"?
Zaposlio sam se u "Vremenu" u kome sam radio od prvog broja i u njemu dočekao penziju. A pre toga sam, pored "Naše Borbe", istovremeno radio i za "Demokratiju", "Ekonomsku politiku", "Republiku". Posle toga je osnovan "Danas" za koji i sad radim.
Da li je neki političar imao poseban tretman kod Vas?
Samo Zoran Đinđić. Radili smo zajedno u "Borbi", a on mi je tada namestio dobar posao u nemačkom listu "Komuna" za koji sam, uglavnom, radio ilustracije. Bile su to one najgore godine inflacije početkom devedesetih...
Da li i sad radite za strance?
Radim za francuski "Kurijer" za koji radi i Jugoslav Vlahović iz NIN-a. Taj list je filijala "Monda".
Šta je Vaš cilj u karikaturi?
Hoću, pre svega, da izvrgnem ruglu glupost. Borim se i protiv zloupotrebe politike, manipulacija, bahatosti, zločina... Ova vrsta izražavanja je vrlo teška, jer nastojim da bez ijedne reči, samo crtežom, mnogo kažem. Naravno, vrlo je značajno da karikatura ima "adresu", odnosno da se zna o kome je i zbog čega reč... Moje karikature nose sa sobom odgovornost.
Kako je na Vaš rad reagovala porodica Milošević?
Nisam baš imao uvida u to, tek kasnije, kad sam bio na kafi s Milanom Milutinovićem, tadašnjim predsednikom Srbije, saznao sam više. Protiv njega je već bila podignuta haška optužnica, a Milošević je bio u "kućnom pritvoru".
Šta ste saznali od Milutinovića?
Miloševiću je, po Milutinovićevim rečima, smetalo što Miru crtam tako debelu kad je ona baš završila kuru mršavljenja... I zašto crtam cvet u kosi kad ona taj cvet više ne nosi... Ali, Milutinović me je zbunio svojim strahom od Miloševića, koji je, praktično, već bio u zatvoru. Zamolio me je da ne pominjem to o mojim crtežima i Miri. Na moje pitanje zašto rekao je: "Nemojte, molim Vas. Mnogo je opasno".
Da li Vas je Milošević, ipak, i iskoristio?
I to se događalo. Moje karikature koje su ukazivale na njegove greške koristio je, po rečima Holbrukove supruge, za dokaz kako u Srbiji vlada demokratija. Jednom prilikom je, u susretima sa stranim diplomatama, pa i sa Holbrukom, pokazivao te karikature i rekao: "Ovaj list nije zabranjen, a taj karikaturista nije uhapšen".
Da li Vas je neko tužio?
Jeste. Tužilac iz Novog Sada je pokrenuo proces protiv mene i Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika "Vremena", zbog moje karikature koja je predstavljala scenu pastirske igre "Trule kobile". Povod je bio Vens-Ovenov plan koji na Palama nije prihvaćen, a na crtežu su gubitnici na tom skupu Milošević, Bulatović, Ćosić, Šešelj, Plavšićka i Koljević držali jedan drugom glave između nogu. Protumačeno je da je to uvredljivo, ali je postupak obustavljen...
Zbog čega ste se razišli sa Žarkovićem iz "Vremena"?
I posle penzionisanja sam nastavio da radim za "Vreme", a sa Žarkovićem sam se razišao zbog mog stava prema Koštunici. Ne samo što mi je stalno stavljao primedbe, nego mi je čak i rekao da je karikatura – "prevaziđena forma", kao i da od "Koštunice ne može da se napravi Milošević", a ja mislim da, u nekim detaljima, i može. Koštunici je po njegovoj prirodi, uveren sam, mesto u manastiru.
Ko na Vaš rad gleda dobronamerno?
U ovo demokratsko vreme, posle 2000, do mene su stizale poruke da neću imati povoda za rad. Naravno, to nije tačno, jer je glupost večita kategorija. Mnogi iz vlasti sad čak i žele da se nađu na mojim crtežima zbog uverenja da onaj koga tu nema – nije nikakav političar... Neki prave i zbirke mojih crteža. Na primer, Boris Tadić je otkupio 30 mojih originala i drži ih u svom kabinetu. Sve karikature su sa njegovim likom, a neke su vrlo oštre...
Koliko je to koštalo Tadića?
Ne moramo baš i o tome, ali ništa više nego ostale koji su želeli da imaju moje karikature, a imao sam izložbe i širom Srbije i u Evropi. Bilo ih je i u Miloševićevo vreme, u onim gradovima koje je osvojila opozicija.
Da li imate ironičan odnos i prema sebi?
Nisam preterano osetljiv. Prihvatam sva ubadanja i ne mislim da sam baš uvek u pravu, jer sam i ja samo čovek sa svim manama i vrlinama...
Kakve Vam se žene dopadaju?
Nisam u godinama da o tome razmišljam, ali mi je prebacivano da Miru Marković crtam malo lepšu nego što stvarno jeste, pa i neke druge, kao Karlu del Ponte. Nekad sam imao "svoje" glumice kao što su Žana Moro, Merlin Monro, Rita Hejvort, Simon Sinjore...
Da li ste privatno duhoviti?
U toku razgovora češće ubacim po neku dosetku ili šalu, nego što vodim glavnu reč. Više sam tip Duška Radovića, koji je ozbiljnom facom zasmevao svet...
Da li su poroci ostavili Vas ili Vi njih?
Bio sam brži, pa sam ja ostavio njih. Ne pijem, ne pušim i ne igram šah, jer mi je bilo povezano.
[objavljeno: ]
