Izvor: Blic, 18.Maj.2015, 17:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TUGAI hleb uzimamo na recku!
Socijalni status Užičana najbolje se vidi u prodavnicama, pogotovo na rafovima sa hlebom. Pojedine pekare čak su i duplo smanjile proizvodnju jer narod sve više štedi i na ovoj osnovnoj namirnici.
- Jeste da je konkurencija ojačala, ali opšta beda je razlog što prodajemo sve manje hleba. To primećujemo po stalnim mušterijama koje danas pazare po pola vekne, a u kući imaju po troje-četvoro čeljadi - priča vlasnik pekare u centru Užica.
Ne želi da mu se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ime spominje jer - hleb daje na poček.
- Prodajemo na recku kao devedesetih. Onda je narod jurio jutrom u pekare jer je bila nestašica, a danas da bi kupio jeftiniju vrstu hleba. „Kono, je l’ stigao onaj od 20 dinara?“ - bar desetoro mi kaže umesto dobro jutro. Naroda nije sramota da navrati predveče da pita: “Da li je ovaj hleb što nije prodat sada jeftiniji?“ - priča pekar.
Sredovečnom Užičaninu na vratima pekare obraćamo se sa „gospodine“.
- Grešiš! Kad se čovek navikne na ukus prekjučerašnjeg hleba, on nije gospodin - odgovara potišteno.
Predstavlja se kao Gojko Žunić, kao da je čekao ovu priliku da se pošteno izjada.
- Hlebom sam hranio i svinje! Sada vekna jedva da izdrži tri obroka. Za večerom, ako ostane, kao kokoši pokljucamo sve do zadnje mrvice. Trideset dana puta 45 dinara - to je bezmalo deseti deo penzije - jada se on.
Novka Milić (46) priznaje da sama peče hleb!
- Uveče zamesim pogaču, jutrom ispečem - kaže ona.
U gradu sa 5.300 nezaposlenih i 20.000 penzionera sa primanjima od 25.000 dinara meso je luksuz.
- Ko je kupovao deset ćevapa sada uzima pet, pet šnicli svelo se na dve. Ljudi pazare samo ono što im je dovoljno za ručak - priča Vidan Manojlović, mesar.
- Na čemu štedim? Na svemu! Još je i dobro ovako! Ne daj bože samo da se čovek razboli! Prazna creva možeš prevariti, ali bolesno telo i državu ne možeš - zbori majstor Janko Gudurić.
