Izvor: Politika, 21.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svirka za Broza i Kastra na Kubi
U nastupu na otvorenoj sceni, u tropskoj klimi Havane, usred koncerta – rastopilo se tutkalo, violinski vrat na "montanjani" izleteo je iz korpusa
NOVI SAD, SREMSKI KARLOVCI – Violina carice Katarine Velike, rad slavnog italijanskog graditelja Domenika Montanjane iz 1741. godine, ranih šezdesetih godina 20. veka iz Beograda stiže u Novi Sad. Kupio je jedan od četvorice braće Seneši. Brat čuvenog violiniste Karla Senešija bio je i sam veliki majstor za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << violine i zaljubljenik u ove instrumente. Zanat kod graditelja violina izučio je u Pešti, a potom se vratio u Novi Sad i radio reparaciju mnogih najpoznatijih instrumenata na našem prostoru. Seneši je znao sve tajne najboljih violina na prostoru ondašnje Jugoslavije, često je odlazio i u Beograd kod Paje Nikolića i, svakako, zapazio caričinu "montanjanu" u lancima zaključanoj vitrini.
Paja Nikolić nikako nije hteo da proda "svoju lepoticu", violinu carice Katarine Velike. Ipak, prilikom jedne Pajine posete Senešiju u Novom Sadu, dopala mu se violina rath narandžaste boje... Bio je spreman za razmenu. Seneši nije čekao da se Paja Nikolić predomisli: ponudio je pride dosta zlata, kontrabas i jedanaest vrlo vrednih i lepih violina! Paja Nikolić se i dalje dvoumio, slao je iz Beograda poruke da "ne prodaje lepoticu", ali je Seneši bio uporan.
Jednog letnjeg dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka, dakle pre četiri decenije, jedan od naših novosadskih sagovornika na ovu temu, poznati violinista Lučijan Petrović, tada dvadesetogodišnjak, pošao je zajedno sa Senešijem u Beograd, da mu pomogne, kod Paje Nikolića, po čuvenu violinu. Otišli su na novosadsku autobusku stanicu, sa dva velika kofera od pruća u kojima su bili jedanaest violina, jedan kontrabas, mnogo zlata i para. Bilo je leto, znoj im je curio s čela, a nijedan autobus nije imao dovoljno veliki prtljažnik za njihove vanserijski velike kofere od pruća. Tek posle šest sati čekanja primio ih je jedan vozač i tako su stigli u Beograd.
I tada se Paja Nikolić nećkao: pregovori su bili dugi, poznati muzičar je voleo da se cenka, Seneši je kao čarobnjak iz ogromnog kofera vadio jednu po jednu violinu, koju od koje bolju, pa komade zlata i sve to stavljao pred Paju. Na kraju, on je skinuo lance i katance i predao violinu Katarine Velike u Senešijeve ruke.
Tako je ovaj instrument prvi put stigao u Novi Sad. Imala je vrlo prodoran i oštar zvuk, vidne su bile reparature, vrhunski urađene. Jednu od njih je uradio i Seneši s namerom da je što brže i bolje proda i ostvari profit. Pa, ipak, njegove veze sa stranim kupcima bile su slabe i uglavnom svedene na granice bivše Jugoslavije. Dugo se niko nije interesovao za caričinu violinu, pre svega zbog visoko postavljene cene, a onda se, neočekivano, jednog dana pojavio jedan novosadski advokat čiji je sin baš tada diplomirao violinu. Odlučio se da to bude diplomski poklon za sina.
Violina iz radionice Domenika Montanjane, međutim, nije zadovoljila novog vlasnika, jer koliko god da su kod ovog instrumenta važni i graditeljska radionica i poreklo, još je važnije da violinista pronađe ugodnu violinu koja istovremeno dobro zvuči i čiji je vrat prijatan za sviranje. Mladi violinista se sa "montanjanom" pojavio jednog dana kod Senešija koji je u svako doba imao bar četrdesetak odličnih violina i uživao je u trampi... Jedna Senešijeva violina se izuzetno dopala mladom violinisti, imala je perfektnu mensuru i vrat, bila je laka za sviranje i upitao je – da li bi je Seneši trampio za njegovu "montanjanu"? Ovaj je to odbio i posavetovao da se "montanjana", dakle slavna violina još slavnije carice Katarine Velike – istog dana proda u Novom Sadu i za te pare kupi već odabrana violina iz njegove velike kolekcije.
I baš kao u filmskoj priči, do polaska voza mladog violiniste koji je na novu turneju hteo da ponese novu violinu, a ne caričinu "montanjanu", ostala su tri sata. Bilo je to pre tri decenije. Pred sam polazak voza, u kasnim večernjim satima, sa na brzinu skupljenim parama od prijatelja, violinu Katarine Velike otkupio je tada Lučijan Petrović.
Potom se, na čuvenom skupu nesvrstanih zemalja u Havani na Kubi, u pratnji Josipa Broza Tita, u okviru turneje našeg folklornog ansambla i jugoslovenskih muzičara, našla i violina carice Katarine Velike. Muzički orkestar je formiran od vrhunskih beogradskih violinista, a u njemu je, na caričinoj "montanjani", svirao i Lučijan Petrović. U nastupu na otvorenoj sceni, u tropskoj klimi Havane, pred Brozom i Kastrom, usred koncerta – rastopilo se tutkalo, violinski vrat na "montanjani" izleteo je iz korpusa. Prolomio se pucanj koji je uzdrmao celo obezbeđenje! Izgledalo je kao pokušaj atentata, a zapravo je to bila tek jedna mala slabost savršenog instrumenta. Petrović se, kažu, odlično snašao, u trenutku uzeo drugu violinu i nastavio da svira kao da se ništa nije dogodilo.
Kubanski domaćini su želeli da odmah repariraju instrument, ali ga on nije dao. Kupio je jednu osrednju violinu i nastavio turneju po latinoameričkim zemljama, u Peruu i Gvatemali, koje je proputovala i caričina violina, ali u prtljagu. U Novom Sadu je kasnije popravljena i tako je i stigla u vrednu kolekciju jedne stare sremskokarlovačke porodice gde smo je i otkrili ovih dana.
Tu, u rukama gospođe Olge, čijom smo ljubaznošću snimili ovaj redak antikvarni predmet specijalno za čitaoce "Politike", za sada se zatvara sudbinski krug tog instrumenta.
U jednoj violini pola istorije sveta!
Kada se uskoro nađe na nekoj od najvećih svetskih aukcija, u "Sotbiju", "Kristiju" ili "Filipsu", za novog vlasnika će to, možda, biti tek dobra investicija za neki budući, visoki profit, ali i violina sa dušom u kojoj su zabeleženi mnogi zanimljivi ljudi, velike ličnosti, planetarna zbivanja.
Za novo putovanje, možda u rukama nekog čuvenog violiniste, violina carice Katarine Velike čeka kupca.
Danica Radović
[objavljeno: 21.07.2006.]
