Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sveštenici kao trgovački putnici
U toku velikog posta sveti se vodica po domovima vernika, ali se mnogi žale na akciju „od vrata do vrata”
Pri kraju je i četvrta nedelja velikog posta i sveštenici uveliko obilaze parohije i svete vodicu u domovima vernika. Tradicija je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se dva puta u toku godine obavi čin svećenja vodice – uoči krsne slave i uoči najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa.
Sveštenici imaju spiskove svojih parohijana koje najčešće telefonom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obaveštavaju kada će ih posetiti, ali u nekim delovima Beograda uvedena je i nova praksa zbog koje su građani počeli da se žale. Naime, pomoćnici sveštenika idu po zgradama i kucaju na vrata. Kada im ukućani otvore uruče im neki letak i pitaju da li hoće da im se sveti vodica. Ova „od vrata do vrata” akcija mnoge žitelje glavnog grada podseća na metode raznih sekti koje vrbuju nove članove.
Protojerej Miodrag Popović, glavni urednik patrijaršijskog lista „Pravoslavlje”, kaže da je veoma delikatno pitanje kako prići vernicima ili onima koji to nisu.
– Ne postoji neko pisano uputstvo koje reguliše ovo pitanje. Sveštenici imaju spiskove parohijana koje blagovremeno obaveštavaju kada će doći u njihovu kuću da svete vodicu. Možda, kada sveštenik obiđe neki stan u zgradi kaže pomoćniku: „Hajde kada smo tu, pokucaj na još neka vrata i priupitaj da li hoće da nas prime” – ističe ovaj sveštenik pri Hramu Svetog Save na Vračaru.
Popović kaže da ima slučajeva da pojedini sveštenici upućuju na adrese građana takozvana parohijska pisma u kojima ih obaveštavaju kojoj crkvi pripadaju i kom svešteniku, ako to žele, mogu da se obrate za duhovne potrebe. „Nezgodno je kucati na vrata, jer ljudi mogu to da shvate pogrešno. Mada, s druge strane, kada im zazvoni neki trgovački putnik i nudi nešto na prodaju, oni ne idu da se žale”, priča otac Miodrag.
Jerej Vladimir Zamahajev iz crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru uglavnom se telefonom dogovara sa vernicima kada im odgovara da dođe i sveti vodicu, mada ima i odštampane listiće sa osnovnim informacijama koje ubacuje u poštanske sandučiće.
„Najveći je problem da sveštenik prvi put uđe u kuću. Naš narod, čak i oni koji slave slavu, ima veliki otpor prema tome. Pretpostavljam da se plaše da će ih sveštenik preslišavati koliko znaju o veri. Ali, kad se probije ta prva barijera, mnogi uvide da su i sveštenici kao i svi ljudi i onda je sve lakše”, priča iz svog iskustva otac Vladimir Zamahajev koji se zalaže da se u crkvi usvoje neke procedure u komunikaciji sa građanima kako bi se izbegle situacije da se vernici ili oni koji to nisu osećaju neprijatno.
Episkop raško-prizrenski Artemije u knjizi „Praktična veronauka” piše da i Srbi koji primaju, ali i oni koji ne primaju sveštenika u kuću ne znaju pravi značaj svete vodice.
„Dolaskom sveštenika u kuću i osvećenjem vodice ulazi blagoslov božji u naš dom. Jer, po završetku čina osvećenja vode, sveštenik kropi sva odeljenja u kući, kao i svu čeljad koja je prisutna, pri čemu oni celivaju časni krst i desnicu sveštenika. To osvećenje vodice po domovima nije samo puki običaj, nego nasušna potreba vernih da povremeno budu osvećeni i očišćeni kropljenjem svete vodice. Kod pravoslavnih Grka ima dosta porodica koje zahtevaju od svojih sveštenika da svakog meseca dolaze i vrše osvećenje vode u domovima. Naš narod je izgubio taj osećaj svetinje i potrebe za svetinjom, te su stoga mnogi prestali da primaju sveštenika za vodicu, a i oni koji ga primaju, često to nerado čine”, piše vladika Artemije.
Milenko Pešić
[objavljeno: 04/04/2008.]
