Izvor: Politika, 14.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve što im treba je ljubav
Gotovo svi mladi bez roditeljskog staranja koji su u okviru projekta „Evropa za sve” bili u poseti Beču, planiraju jednog dana da i sami usvoje decu
Beč – Ana Kruna (20) studira Poljoprivredni fakultet u Zemunu, jer smatra da će se stručnjaci tog profila biti najpotrebniji Evropi. „Hrana i lekovi će uvek biti neophodni”, kaže ova devojka. U hraniteljskoj porodici je od 12. godine. Usvojila je učiteljica od koje je učila prva slova i kaže da će verovatno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u budućnosti i ona usvojiti dete.
Kristijan Živković (18) svira klasičnu harmoniku i već niže međunarodne uspehe. Iako je Beč grad muzike, neće tu studirati, jer kaže da bi izgubio godinu dana učeći nemački jezik, a nema vremena za gubljenje. Pošto je rođen u Italiji i zna italijanski, iduće godine će da konkuriše na akademiji u Rimu. U hraniteljskoj porodici je duže od 10 godina. Pitamo ga za koga su Mocart kugle. „Za mamu, zapravo maćehu, ali ja je zovem mama”, odgovara. Veli i da napišemo da nema devojku, uz opšti smeh i gurkanje u autobusu, a onda ozbiljnim glasom priča da mu je trenutno najveća životna želja da kupi harmoniku „skandali 58”, koja košta 10.000 evra, a potrebna mu je radi usavršavanja.
Ana i Kristijan bili su deo grupe od 40 mladih bez roditeljskog staranja iz Beograda, Niša, Kruševca, Negotina i Sremskih Karlovaca koji su u okviru projekta „Putujmo u Evropu” potpredsednika vlade Božidara Đelića tri dana boravili u glavnom gradu Austrije. Zahvaljujući brojnim sponzorima, uspeli su da obiđu sedam od 100 muzeja koliko ih ima u Beču, videli su izložbu Endija Vorhola, u „Kući muzike” na simulatoru dirigovali Bečkom filharmonijom, a avionom kojim su se uputili ka EU upravljao je Niki Lauda lično. Dobili su i džeparac koji je uglavnom potrošen u šopingu i ludim vožnjama u zabavnom parku „Prater”.
Sa rečima Radoslava Obradovića, koji je već 14 godina vaspitač u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici, slažu se svi nastavnici – osnovni kriterijum za izbor dece bio je da put Beča krenu – najbolji, oni koji su to zaslužili svojim ponašanjem u ustanovi, odnosom prema drugoj deci i ocenama u knjižici. Većini je ovo bio prvi odlazak u inostranstvo i prvi let avionom.
Jelena Janković (16) iz Dečjeg sela kaže da joj se dopalo što grad ima mnogo muzeja. Ona planira da bude modni kreator. Njen mnogo brbljiviji drug Slobodan Mirović objašnjava nam da je rođen istog dana kada i Hitler i Lenjin, a da je ime dobio po bivšem predsedniku Srbije. I student je i srednjoškolac – uči solo pevanje u srednjoj muzička školi i svira fagot u Filharmoniji mladih, a istovremeno studira drugu godinu Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Budući menadžer u turizmu u Dečjem selu je već 10 godina, a živi u kući broj jedan sa dvojicom braće. Jedan su drugom „do ušiju” – 16, 18 i 20 godina.
– Imam tu privilegiju da sam sam u sobi, verovatno zato što sam najstariji – kaže Slobodan uz osmeh, objašnjavajući da u Dečjem selu ima 13 kuća, da žive od 3.000 dinara mesečno i da uz ovaj džeparac sva deca imaju i stipendije.
Većina devojaka iz ovog „sela” neće da priča za novine, ali nam ipak kažu da im je bolje ovde nego u hraniteljskim porodicama, da je bilo raznih loših iskustava i s medijima i s porodicama kroz koje su prošle. Iz Dečjeg sela se obično odlazi kada se završi školovanje ili posle udaje. Pitamo ih da li ima ljubavi. Uglas odgovaraju da toga nema, jer su u Dečjem selu svi kao braće i sestre.
Gorica Milenković, socijalni radnik iz Doma za decu bez roditeljskog staranja „Jefimija” iz Kruševca u Beč, pošla je sa petoro dece. S ponosom kaže da su se na pedagoškom veću dogovorili da mladima prepuste da oni sami na njihovom parlamentu odaberu ko zaslužuje ovu nagradu.
– U domu je četrdeset troje dece i pedesetoro na internatskom smeštaju. Uglavnom su to deca siromašnih roditelja, a mnogi ostaju i po 15, 16 godina. Imamo i dosta onih koji ne žele da idu u hraniteljske porodice, navikli su se na naš kolektiv – priča Gorica i dodaje da se deca javljaju kada jednom odu, a većina ostaje u Kruševcu i tu zasniva porodicu.
Vladan Stojanović (19) štićenik je ovog doma već devet godina. Kaže da su mu roditelji razvedeni i da su ga ovde lepo prihvatili i omogućili mu sve ono što majka nije mogla. Ovo mu je prvo putovanje u Beč i objašnjava da nešto ovako lepo nikada nije video. „Čistije je, građevine su lepše, jedino su ljudi hladniji nego u Srbiji”, kaže. Planira da ode u Švedsku, tamo ima ujaka koji dugo radi, a ako mu to ne uspe, nastaviće školovanje.
Miljana Ilić iz Negotina uči za pekara, a u domu je sa tri sestre i bratom. Prvi joj je put u inostranstvu, a ovo nagradno putovanje osvojila je i njena sestra. Pitamo je na odlasku šta je kupila, a ona odgovara da je uz poklone za najbliže, polovinu novca sačuvala za proslavu punoletstva idućeg meseca.
Iako je većina mladih put Srbije ponela slatkiše, dvojica momaka su se vratila sa kaznom – zbog prelaska preko pešačkog prelaza na crveno svetlo. Pošto policajci nisu uspeli da ispišu srpska imena, kaznu je bukvalno ispisao njihov drug. Upoznavanje sa strogim pravilima EU koštalo je 14 evra, a policajci su im na rastanku uz osmeh rekli: " I ovo vam je uspomena iz Beča ”
Sandra Gucijan
[objavljeno: 15/04/2010]
