Izvor: Politika, 19.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve manje đaka, a sve više neženja u Ljubišu
Sedam puta više sahrana nego krštenja u nekad bogatom zlatiborskom kraju
Ljubiš na Zlatiboru – U neveselu sliku prilika u našim planinskim selima uklopio se i Ljubiš, lepo a udaljeno selo u nedrima Zlatibora. U njemu je sve manje prinova i u školi đaka, a sve više neženja, staračkih domaćinstava, sahrana. Kuće dotrajale, štale se ispraznile – nekad razvijen kraj onemoćao je i živost izgubio.
Znan je bio Ljubiš kao jedno od najrazvijenijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zlatiborskih sela, sa razvijenom zadrugom, privrednim pogonima, motelom, začecima turizma. Ovdašnja zadruga je mesom, mlekom, mlečnim i drugim proizvodima gradove snabdevala. Ali, krizne devedesete, pa i godine ovog milenijuma, slomile su snagu Ljubiša, privredu ugasile, a time i šansu za život u ovim krajevima narušile...
Gotovo trećina od 240 domaćinstava u selu nestala je poslednjih godina. Mladi odlaze u grad ili turistički centar Zlatibora u potrazi za životnom perspektivom. U selu ostaje onaj ko mora, ko nema kud, da se ognjište ne ugasi. Devojaka za udaju je sve manje, svaka mladoženju traži tamo gde se bolje živi i plate su sigurnije. Neženja je sve više, pedesetak ih je sada u Ljubišu. Seoski paroh Slađan Jovanović kaže da su sahrane ovde postale češće od rađanja: minule godine bilo je 27 sahrana, a četiri krštenja. U celoj njegovoj parohiji (tri sela gornjeg Zlatibora) pre deceniju bilo je 480 domaćinstava, sada za 100 manje.
Manje prinova, manje i đaka – učionice ljubiške osmorazredne škole sve su praznije. Nekad je, prema rečima ovdašnjeg nastavnika matematike Simeuna Marića, u školi bilo i do 200 učenika, sada svega pedesetak. Nema zaposlenja i sigurnih zarada za njihove roditelje, slabi su pazari u lokalnoj trgovini gde se nekad kupcima sve i svašta nudilo i dobro trgovalo.
Smanjio se u planinskim selima ovog kraja i broj višečlanih porodica. Jedan od izuzetaka od tog pravila su Mile i Slađana Joksimović iz Ljubiša koji imaju šestoro dece: jednog srednjoškolca i petoro osnovaca. A potrebe su velike, ne žive lagodno, kazuje Mile zvani Sajdžija. On radi kao konobar u seoskoj kafani, od njegove skromne konobarske plate porodica se izdržava. Imaju i jednu kravu, koze su prodali. Država im daje dečje dodatke. Dostojanstveni su Joksimovići i ne žale se, ponosni su što je kuća puna nasmejane i lepo vaspitane dece. Nije danas nikome lako, dodaje Mile, pa krizu u nekad bogatom selu ovako ilustruje:
– Nekad se u seoskoj kafani u centru sela pilo i 50 litara rakije dnevno, toliko su ljudi svraćali i trošili. Danas svega litar ili dva, nema se para – objašnjava otac šestoro dece iz Ljubiša, posrnulog i onemoćalog sela.
B. Pejović
[objavljeno: 20/01/2009]
.jpg)
