Izvor: Politika, 06.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svake druge nedelje izumre jedan jezik
O tome koliko živih jezika trenutno ima na svetu i zašto je engleski dominantna sila našeg doba, za „Politiku” priča britanski lingvista Dejvid Kristal
Pio sam kafu u „?”! To je fenomenalno, nikada do sada nisam to radio u jednom interpunkcijskom znaku, moraću to da ubacim u svoju narednu knjigu, našalio se eminentni britanski lingvista Dejvid Kristal na račun jedne od najpoznatijih beogradskih kafana.
Akademik, vitezi počasni profesor Univerziteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Bangoru, autor „Kembričke enciklopedije jezika”, „Enciklopedijskog rečnika moderne lingvistike”, „Smrti jezika” i mnogih drugih knjiga koje su širom sveta standardni udžbenici proučavalaca jezika nedavno je, u stilu pravog šoumena, studentima Filološkog fakulteta izložio svoja zapažanja na temu odnosa komunikacije elektronskim putem i lingvistike. On je u prepunoj sali prvo zamolio studente da ne isključe mobilne telefone, kako je to uobičajeno, već da mu pokažu sve SMS poruke koje im pristignu, „jer tako dobija dragocene podatke za proučavanje tog čudesnog fenomena”.
Nakon predavanja, zamolili smo profesora za razgovor.
Da li postoji neka gruba procena o tome koliko na svetu ima jezika?
Kako piše na sajtu www.ethnologue.com (enciklopedijskom internet „katalogu” svih znanih živih svetskih jezika), ima ih oko 6.900, što je verovatno vrlo blizu istine, ali jezici „umiru” velikom brzinom, tako da ih je po mojoj proceni oko 6.500 u ovom trenutku.
Ukratko, kako razlikujemo jezik od dijalekta?
To je veoma teško reći... Kao što vrlo dobro znate, nekada su srpski, hrvatski i bosanski bili dijalekti istog jezika – srpskohrvatskog, a sada su različiti jezici. Zašto se to dešava? Zbog politike, zar ne, i zbog moći – tako se na to mora gledati. Ako primenimo isključivo lingvističke kriterijume, „velikih” dijalekata ima verovatno oko 10.000. Otprilike, svaki jezik ima dva ili tri „veća” dijalekta. Čim se umeša politika i naruši tu ravnotežu, onda naravno dođete u situaciju poput ove kod vas ili one u Skandinaviji.
Dakle, saglasili biste se da su srpski i hrvatski jedan te isti jezik gledano iz ugla lingvistike...
Mogli bi biti: ne znam sve detalje, ali na osnovu onoga što su mi kolege, poput profesora Ranka Bugarskog, ispričale, stekao sam utisak da su razlike među njima zaista veoma male. Ali, to i nije ključno: mogu postojati minimalne razlike između dva varijeteta, a da se ipak moraju smatrati različitim jezicima, u zavisnosti od društvenog i političkog konteksta, nasleđa. Najbolji primer za to je Skandinavija: norveški, švedski i danski su, bez sumnje, različiti jezici, jer se govore u različitim državama. Međutim, ovi jezici se malo razlikuju.
I kada dobijete takve tri nove i različite situacije, interesantno je posmatrati šta će se dalje dešavati: da li će te države pokušati da uvećaju razlike među svojim jezicima, ili će biti zadovoljne postojećim nivoom različitosti. Naravno, možda je ipak prerano iznositi procene u tom smislu što se vaše zemlje tiče.
Koje su, po vašem mišljenju, da se tako izrazimo, „jezičke ugrožene vrste”? Za koje je jezike najveća verovatnoća da će „umreti”?
Otprilike polovina jezika na svetu je toliko ozbiljno ugrožena da će bez sumnje izumreti tokom ovog veka. U proseku, svake druge nedelje negde u svetu „umre” jedan jezik. Većina ovih jezika govori se u širokom području oko ekvatora. Dakle, govorimo o jezicima Papue Nove Gvineje, Indonezije, preko Indije do istočne, i naročito zapadne Afrike, ali i o jezicima u Brazilu. Ali upravo na tim teritorijama i ima najviše jezika, pa i ne čudi što ih tamo najviše i „umire”, budući da imaju i veoma mali broj govornika.
Zašto je engleski danas neprikosnoveni globalni jezik?
Engleskim jezikom se danas služi više ljudi nego ijednim drugim jezikom u istoriji, oko dve milijarde ljudi, ili trećina svetskog stanovništva. Kako je došlo do toga? Jezik postaje globalni samo iz jednog razloga, a to je moć njegovih govornika. U protekla četiri veka, engleski je „rastao” uporedo s političkom i vojnom moći britanskog carstva, a onda, da tako kažem, i američkog carstva. Drugo, znanje je postalo „moć” idošlo je do industrijske revolucije, a za sve to su „krivi” uglavnom govornici engleskog. Treće, tu je i rast ekonomske moći u devetnaestom veku – prve svetske bankarske sisteme su stvarali uglavnom ljudi sa anglosaksonskog i nemačkog govornog područja. Najzad, možemo govoriti i o moći u kulturnom pogledu: upravo je engleski jezik pospešio kulturni razvoj čovečanstva u dvadesetom veku. Internet je nekada bio u potpunosti na engleskom. Engleski je „držao” film, Holivud, kontrolne tornjeve na aerodromima, marketing... svuda je bio engleski, engleski i samo engleski. Iz svih ovih razloga, on je postao dominantna sila našeg doba.
Eminentni srpski lingvisti već govore o nastanku takozvanog anglosrpskog, a laici čak ponekad misle da će jednog dana engleski potisnuti sve ostale jezike"
Ne. To se ne može desiti u potpunosti. Doduše, engleski je to već svakako pomalo „radio”... Ipak, ne smemo smetnuti sa uma da je razlog što uopšte postoji jedan globalni, svetski jezik upravo da se omogući lakše sporazumevanje. S druge strane, jezicima se izražava identitet naroda, a on je mnogo bitniji od razumljivosti. Ljudi širom sveta polažu život za identitet svog naroda. Stoga, jezici neće izumreti, jer ljudi mogu da se suprotstave engleskom i kažu: „Dobro, mi ga učimo jer nam je koristan. Da ga ne znamo, sada ne bismo mogli da se sporazumemo, jer je razgovor na engleskom, ali to ne znači da ćemo prestati da koristimo srpski ili velški.” Dakle, engleski će svakako biti sila koja će uticati na blago smanjenje broja jezika u svetu, ali sigurno nikada ne može svesti njihov broj na nulu.
T. Bojković
[objavljeno: 06/11/2008]
