Izvor: Politika, 20.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suza baka Smilje
Ceo život 80-godišnje Smilje Spanaćević je istorija srpskih doseljenika u malom, od kada je 1931. godine stigla u Kanadu nikada se više nije obrela na rodnom tlu
Kad su se početkom veka naši ljudi i njihove porodice, tragajući za boljim životom doselili u Kanadu, vele da ih od Toronta do Vankuvera nije bilo više od tridesetak. Retki su oni koji danas mogu o tome pouzdano da svedoče.
Među njima čilog duha i bistre pameti, divnim starim srpskim jezikom iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rodne Like, kakav se više nigde ne može čuti, govori Smilja Emilija Spanaćević, 80-godišnja starica, koja je u jednom od najbogatijih krajeva Kanade navršila sedam i po decenija boravka – od 1931. kad je kao devojčica iz rodne Raduče blizu Gospića sa majkom stigla ovde nikada se više nije obrela na rodnom tlu.
Rudarski život
– Naše me sve vuče iako sam tolike godine ovde. Svoj kraj ne mogu da zaboravim. Sve naše običaje pratim i nastojim i deci da to prenesem da znaju ko smo, šta smo i odakle smo – sa suzom u oku otvara svoju dušu u porti crkve, koja je, kao i sve drugo što je ovde srpsko, dobilo pečat njenog porodičnog imena.
Danas kao baka šestoro unučadi i dvoje praunučadi, sa sinom i kćerkom koji nisu zaboravili srpski, "iako ga ne govore ovako čisto kao ja", lagano provodi svoje penzionerske dane, osvrćući se na ono što je prošla.
Stigavši ovde četiri godine nakon oca, kada se snašao, zaposlio u rudniku uglja i počeo da zarađuje, Smilja je među prvim novinama morala da usvoji – novo ime, Emilija. Tada se, veli, u Kanadi nasilno kumovalo, jer navodno srpsko ime nije moglo da se razume i izgovara.
– Danas je, hvala Bogu, naša emigracija ovde mnogo veća i više nikome ne smetaju naša imena.
Ipak, najteže od svega bio je život u rudniku. Naši ljudi tada su teško odlazili u svet, a kada bi im se i posrećilo bili su to poslovi na kopanju uglja. "Niko te nije pitao kakvu školu imaš, nego pravo u jamu." Sve do rata, veli nam baka Smilja, ugalj se loše prodavao, pa je bilo još teže. A onda je 1941. počeo rat, pa je krenulo i sa ugljem. Te godine se i udala, za Božidara iz Trebinja, momka koji je kao 19-godišnjak stigao opijen pričama o lepom i bogatom životu u Kanadi. Kad je video svu muku rudarskog hleba, poželeo je da se vrati, ali nije mogao da zaradi ni za kartu. Nije mu ostalo ništa drugo nego da se okrene poslu i snalazi.
U to vreme u Merkolu, kako se zvalo rudarsko naselje udaljeno četiri sata vozom od Edmontona, bilo je tri srpske porodice, koje su se međusobno pomagale: mladi Spanaćevići, pa baka Smiljini roditelji i izvesna porodica Panjković. Nepomirljivi Hercegovac je prešao iz jame u šumske radnike, otvorio privatnu pilanu, napravio veliku salu, pa potom otvorio restoran i neku vrstu hotela, nudeći prenoćišta onima koji su stizali tražeći put ka boljem životu.
Nasilno kumovanje
Ali, i on je, čim se okrenuo biznisu postao Robert Spanać. Morao je da se povinuje toj odluci, ali je nikada nije ozbiljno usvojio. U njihovoj kući govorilo se srpski, a stalna želja im je bila da odvedu decu u stari kraj, da vide rodbinu i mesta gde su im se roditelji rodili.
– Nesrećnim slučajem u pilani kada je nastradao Božidar, čitava briga o poslu, ali i trogodišnjoj kćerki i petogodišnjem sinu pala je na mene. Silom prilika postala sam biznismen, iako žena, sa kojom je retko ko želeo da posluje. Nismo imali koga da nas poduči kako da regulišemo nasledstvo i testament, pa smo imali velikih teškoća sa imovinom – vraća se u te dane, primećujući da je i nakon tog izlaska iz krize stigla nova: pronalaskom nafte u Edmontonu, rudnik uglja se zatvara, svi se sele i rasprodaju ono što imaju, pa i Smilja sa decom 1959. godine napušta rudarski Merkol.
Uprkos svemu posao se nekako nastavlja, sve dok za mladog gazdu nije stasao sin Đorđe. Posle dužeg vremena Spanaćevići su ponovo imali na svom čelu jednu mušku glavu. I nastavili kao i otac Božidar da sarađuju sa malobrojnim srpskim porodicama, pa makar bivale udaljene i po nekoliko stotina kilometara, samo da bi se sačuvalo nešto samo njihovo.
– Kada je nestao gledala sam da njegovo delo za srpstvo nastavim. Gde god se nešto radilo i ulagalo nastojala sam da u tome učestvujem i pomažem.
I crkva u kojoj razgovaramo je deo takve brige. Nisu ih pokolebale ni besparice, ni znane srpske deobe, podvale i zavisti.
– Stalno sam vezana za crkvu, tri puta sam bila predsednik – nastavlja svoju priču baka Smilja, jer je i ovde crkva i trg i šor, i mesto druženja i zajedničkog tugovanja.
Njen život nenametljivo svedoči mlađima kako su njihovi preci, stigavši iz daleka, mučeći se za koru hleba i opstanak u tuđem svetu stalno mislili na stari kraj, na običaje, veru i nisu zaboravili jezik. Usput su pravili crkve da bi se danas u njima sakupljali neki drugi tragači za boljim životom.
– Ohrabruje me da su moja deca bila u starom kraju, posetila i moju i kuću pokojnog supruga gde smo se rodili i odrasli. Sve su mi slikali – pohvalila se na kraju Smilja Spanaćević. A ona teška suza u oku još je ostala.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 20.12.2006.]
