Izvor: Politika, 17.Maj.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Susret maturanata sedih vlasi
U Lovćencu se okupila generacija učenika koja je pre pet decenija završila osnovnu školu
Lovćenac – Nakon pola veka ponovo su se okupili nekadašnji maturanti osnovne škole u Lovćencu, koja je tada nosila ime Borisa Kidriča a sada Vuka Karadžića. Ta je generacija rođena i stasavala u teškoj oskudici, u vremenu kada se zemlja oporavljala od posledica Drugog svetskog rata.
Mnogi se od tada nisu uopšte sretali tako da su se jedva prepoznali na prozivci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju je, po azbučnom redu iz požutelog starog školskog dnevnika, obavila njihova nekadašnja nastavnica geografije Milana Bulatović. Na tom času, osim razrednog starešine, još sedmoro đaka bilo je „opravdano” odsutno – preselili su se u večnost i sećanja. U učionici se našlo sedamnaest nekadašnjih maturanata – osnovaca, sada već sedih vlasi i vremešnih, ali i vitalnih, baka i deka koje su životni putevi odveli širom Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Nemačke...
– Još ih po imenima pamtim kao devojčice i dečake, u sećanju mi se otvara slika ko je s kim i u kojoj klupi sedeo, a kada ih sada vidim čini mi se kao da smo vršnjaci. Bila je to izuzetno dobra generacija, lepo vaspitana i radna, zdravog duha i željna znanja, koja je i te kako umela da poštuje školu i svoje nastavnike – kaže penzionisani prosvetni radnik Jovan Bećar, u to vreme nastavnik opštetehničkog obrazovanja.
A kako je u pozdravnoj besedi istakao Janko Pešikan, neposredni organizator ovog susreta, velika zasluga za sve životne uspehe ove generacije pripada njihovim učiteljima i nastavnicima, koji su im „utkali mnogo znanja i mudrosti, i u svemu im bili uzor”. Većina maturanata lovćenačke osnovne škole iz 1960. godine završila je više škole i fakultete, mnogi su već i u penziji, ali – kako su u svojim kratkim biografskim pričama odreda isticali – uspomene i sećanja na lepe đačke dane „kako odmiče život sve snažnije se bude u njima”.
Vođen nostalgijom da se, makar za trenutak vrati „u prašinu detinjstva”, iz Dortmunda je doputovao Nikola Sitnikov. Nije mu, reče, bilo teško da automobilom prevali 1.300 kilometara da se, posle pet decenija, ponovo sretne sa Đurđicom Ladić koja je na ovo druženje došla iz Zenice, sa Miletom Šarcem iz Kragujevca, Dušanom Pejovićem i Đorđem Kažanegrom iz Beograda, Radomirom Pavićevićem iz Budve, Đokom Popovićem iz Zagreba, Momirom Racićem, Ljeposavom Jovanović, Slobodanom Bigovićem, Vasom Kaluđerovićem i Veselinom Miloševićem iz Lovćenca, Mirjanom Perović iz Vrbasa... Svi zajedno imaju više od pedesetoro dece, mnoštvo unučadi i praunučadi.
Podsetili su se nekadašnji maturanti svojih nestašluka, sitnih podvala nastavnicima, svega što krasi đačko doba, pa i skrivenih simpatija, a neki su to svojim drugaricama prvi put otvoreno priznali. Vedrine, anegdota, pa i suza, nije nedostajalo, a sve je bilo začinjeno i pesmom i bogatom trpezom, kako je to i red na ovakvim druženjima.
P. Koprivica
[objavljeno: 18.05.2010.]
.jpg)
