Izvor: Politika, 23.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šumski Platon strahuje samo od gromova
Milija Stojanović više od deset godina živi u kolibi na drvetu, sakrivenoj duboko u šumi u selu Cerovac kod Blaca
Cerovac – Šumoviti predeo sela Cerovac, udaljenog oko 18 kilometara od Blaca, čini oko 10 kuća, od kojih je jedna posebno interesantna – izgrađena je na drvetu, tačnije postavljena između dva stabla i podignuta nekoliko metara iznad zemlje. Šum planinske reke Golice, koja tuda protiče, naveo je Miliju Stojanovića da baš tu podigne kolibu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a na traženje zaklona podno planine Požar naterale su ga pre svega ljubavne muke.
– Dva su razloga bila da se 1996. godine vratim iz Skoplja u rodno selo Drešnicu, gde i danas imam kuću u kojoj stanujem preko zime. Prvi je politička situacija, kriza i ratovi devedesetih, a drugi je neuzvraćena ljubav. Ipak, prevagnuo je ovaj drugi, pa sam pobegao ovde razočaran što žena koju sam voleo nije gajila ista osećanja prema meni – priča Milija koga su njegovi zemljaci još u detinjstvu prozvali Mice iz Drešnice.
Sakriven duboko u šumi bez struje i vode on veselo provodi svoje dane, a u obližnjem selu Donje Grgurevo znaju ga i stari i mladi jer Mice rado prima goste. Zatekli smo ga okruženog prijateljima koji često svraćaju kod njega: Draženom Timotijevićem, lekarom koji radi u bolnici u Smederevskoj Palanci, i Hranislavom Tanaskovićem, predsednikom mesne zajednice. Ovde, u krilu prirode, na čistom vazduhu, u tišini hrastova i grabića čovek brzo otvori dušu i kaže sve što mu je na srcu, a u Micetu ima dobrog slušaoca i mudrog sagovornika. Poznanici kažu da je u školi bio jedan od najboljih đaka i da od njega uvek čuju poneku mudrost.
– Sedimo satima Mice i ja i filozofiramo o životu, polemišemo, ćaskamo. Nikakva buka ne dopire do nas, samo zvuci prirode, pa je meni to odmor za srce i dušu – priča Timotijević.
Platon iz šume, kako ga još zovu meštani okolnih sela, otkriva da je odmalena voleo prirodu, da poštuje samo njene zakone, a vreme prekraćuje loveći ribice i račiće kojima se hrani, berući pečurke, izležavajući se na suncu i čitajući knjige.
– Dostojevski je negde napisao da čovek posle šezdesete godine ne treba više da čita, pa zamalo da i ja prestanem, ali sam se, ipak, predomislio i prekršio to pravilo. Volim ruske pisce, ali i sve drugo što mi padne pod ruku rado pročitam. To mi je najlepši poklon – knjiga, mada volim da uz nju dobijem i lepu košulju – priča sa osmehom Mice.
Osim usmene, Micetu od ruke ide i pisana reč. Ljubavne patnje naterale su ga da svoja osećanja pretoči u poeziju, tačnije sonete. Osim ženama, stihove je posvetio ocu koji je poginuo u ratu 1941. godine i majci. Recituje iz glave, spontano, baš kako mu i nadolaze reči pesama.
„Šta je život bez mora galebu, i sokolu bez tvrdog kamena. Ona i samo ona i nijedna druga, da si moja nek objave zvona!”, recituje Mice dok posprema svoju šumsku kolibu.
Kućne poslove očas posla obavi jer pokućstva nema mnogo: tanjir i pribor za jelo, glineni sud za pečenje, odeća koja umesto u ormaru visi na granama drveća. Šumski filozof kaže da mu više ne treba, a sa posebnim ponosom pokazuje svoj „špajz” – izdubljeno drveno stablo sa poklopcem, odnosno lupnju. Nikakav miš, zmija ili insekt ne može tu da se uvuče, a Mice objašnjava da je ovaj drveni sud star više od 100 godina i da je odvajkada bio deo porodičnog domaćinstva.
– Živim u šumi po hajdučki – od Đurđevdana do Mitrovdana, a kada nisam ovde odem do svoje kuće u selu. Ničega se ne bojim a video sam u šumi divlje svinje i lisice. Jedino sam se istinski prepao kada je početkom meseca udarila oluja i kada su gromovi počeli da biju, pucalo je i sevalo na sve strane. Ja nisam imao kud, jer nisam mogao da bežim u selo. Ima oko pet kilometara do Gornjeg Grgura, daleko je to po onom pljusku. Tako sam se šćućurio u kolibi i nadao se da će me Bog sačuvati – seća se Mice tog olujnog dana.
Iako je razgovorljiv, oštrouman i spretno se snalazi u diskusijama na razne teme, ne voli da bistri politiku. Televizor i tranzistor mu uopšte ne nedostaju, ali zato redovno prati dnevne novine – od 1986. godine čita „Politiku”.
– Nemojte da napišete da sam asketa, jer nisam. Volim društvo, dobro vino, a priznajem da mi i danas srce zaigra kada vidim lepu ženu – obešenjački otkriva Mice.
Jelena Beoković
[objavljeno: 24/08/2008.]
.jpg)
