Izvor: S media, 15.Jul.2009, 20:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud u Strazburu nadležan za medije
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić osudio je predlog izmena Zakona o javnom informisanju jer su je po njegovim rečima neke odredbe u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Ustavu Srbije. Po rečima našeg sagovornika zakon pripreman brzo bez očekivane javne rasprave koja bi omogućila da relevantni ljudi iz sveta medija, novinarskog udruženja, eksperti iz medija daju kvalitetan doprinos donošenju ovog zakona.
- Rekao sam da su neke >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << određene odredbe u suprotnosti sa Evropskom konvencijom i Ustavom Srbije. Ipak, da se razumemo zakon sadrži i rešenja koja ne treba dovoditi u pitanju i koje će svako podržati već na prvi pogled. Dakle ideja je da se treba kvalitetnije štititi maloletnike o neadekvatnog objavljivanja sadržaja o njima u medijima. Treba štititi indetitet maloletnika i treba se suprostaviti pornografiji i da treba više raditi na transparetnosti vlasničke strukture i to su sve ideje koje nisu sporne. Dakle, kada sam kritikovao sadržinu zakona njih naravno nisam imao na umu i iza njih se može stati.
Koja su to predlozi Zakona o javnom informisanju koji po vama zaslužuju kritiku?
- Prvo je da se za osnivanje medija mora imati 50.000 evra novčanog kapitala. Nije prilično jasno uvođenje jednog takvog zahteva, zašto bi on važio za preduzeća koja se bave izdavanjem medija, ili za neke druge subjekte koji se bave nekim drugim delatnostima. To ćete vi bolje znati od mene da li je to jedan ozbiljan teret za brojne medije po Srbiji, koji obično žive u dobro znamo lošim ekonomskim uslovima. Znam da je tu i odredba da se ona prava jednog stečaja ne mogu prenositi nikakvim pravnim poslovima. Dakle da su izdavačka prava van pravnog prometa, i to je što je u najmanju ruku do kraja uopšte nije jasno i nisam siguran da se mogu naći u uporednom pravu. I konačno tu su kazne. Čitav niz kazni koje su zakonom zaprećene su oštre i za naše prilike previsoke, a za ljude koji rade u medijima zastrašujuće. To za posledicu može da ima cenzuru, zapravo autocenzuru stah. Kazna od 20.000.000 je za naše uslove zaista nešto žestoko i mislim da i za evropske uslove to nije mala kazna. Ali dobro. Ajda da dopustimo da se o kaznama može diskutovati kao o nečem što je kvantitativno, jer nekome je mnogo, nekome je malo. Ali mislim da najveća pažnja zaslužuje neka rešenja i mišljenja van svake diskusije koje nisu u skladu sa relevantnim odredbama Evropske konvencije i ništa manje važnog odnosno najvažnijeg našeg Ustava. Dakle mislim kada to govorim na odredbe člana 66. i 50. Ustava Srbije koji se bave slobodom izražavanja odnosno slobodom medija, i naravno na famozni član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji takođe jemči slobodu izražavanja. Ono što je zajedničko za naš Ustav i za konvenciju i koji je standard koji bezrezervno štiti Evropski sud za ljudska prava je pravilo da je sloboda izražavanja, koja uključuje i slobodu medija da je ona osnovno pravo i da se ona u načelu ne može ograničavati. Može se ograničavati samo izuzetno i samo pod pretpostavkom da su komulativno ispunjena tri uslova. Prvi uslov je da su ograničenja. Kada govorimo o ograničenjima govorimo i o kazni, zabrani, sankciji, znači o svemu što predstavlja i što može prestavljati ograničenje. Dakle, prvi uslov je da je to nešto predviđeno zakonom. Drugi uslov je da je to nešto neophodno, po pitanju demokratskog društva i treći uslov je da se to nešto, ta mera, to ograničenje, taj uslov primenjuje ili postavlja radi zaštite određenog interesa koji je utvrdjen konvencijom odnosno Ustavom. Ja ću sada pokušati da parafraziram te interese koje spominje član 10. stav 2. Konvencije koji kaže da su to nacionalna ili javna bezbednost, zatim teritorijalni integritet države, zatim sprečavanje nereda ili zločina, zatim zaštita zdravlja ili morala, zatim zaštita ugleda ili prava drugih, sprečavanje širenja poverljive informacije i konačno očuvanje autoriteta i nepristrasnosti sudstva. I naš srpski Ustav predviđa nešto sličan čak i nešto uži krug ovih razloga. I sada dolazimo do one činjenice, dakle ni konvencija, ni Ustav ni slučajno ne predviđaju mogućnost ograničavanja slobode izjašnjavanja i slobode medija iz nekakvih fiskalnih ili finansijskih razloga. Prema tome to su po meni najkontroverznije odredbe. Rešenja koja predviđaju da izdavač mora da prestane sa izdavanjem glasila, zato što nema 50.000 evra, ili zato što mu je račun iz ko zna kojih razloga blokiran određen broj dana to su rešenja koja su po mom dubokom uverenju u suprotnosti sa Evropskom konvencijom i našim Ustavom.
U slučaju da se usvoji ovakav zakon Evropski sud za ljudska prava u Strazburu isplaćivaće oštete novinama npr. koje nemaju 50.000 evra ili su u blokadi?
Ja lično verujem da zakon ne može proći ovakav kakav je predložen i ja verujem u to da će narodni poslanici prepoznati ovakve argumenti koje ne iznosim samo ja nego i čitav niz novinskih udruženja, asocijacija, stručnjaka...Očigledno je da se predlog zakona koji sadrži kao što sam rekao na početku i neka rešenja koja treba podržati i koja su prihvatljiva se jednostavno mora korigovati u ovom pogledu i mislim da će na taj način biti eliminisani. Ponavljam žao mi je što u jednoj otvorenoj i dobro pripremljenoj javnoj raspravi nije predupređen. Želim u to da verujem i ako to ne bude tako naša je realnost i mi se na to moramo navikavati. Dakle, hoćemo da budemo deo Evrope naša je i realnost Evropski sud za ljudska prava. Naši se građani sve češće obraćaju tom sudu i mislim da će to raditi i mediski poslanici, vlasnici medija, izdavači, ako osete da je njihovo pravo povredjeno. Ponavljam, Evropska konvencija ne predviđa da se bilo kome zabrani da izdaje medije iz fiskalne, finansijske i nekog sličnog razloga i praktično sam siguran da bi se takav zahtev za zaštitu prihvatio sa svim konsekvencama koje iz toga prozilaze naknadom štete, itd.. Ali ono što je najgore sa štetom po ugled države. Ne treba nam to i mi treba da sređujemo stanje u svojim medijima. Treba ustati protiv klevete, protiv zlonamernog proturanja neistina i slično, ali se protiv toga treba boriti instrumentima koje priznaju standarde evropskog društva.
Ima li država Srbija novca da plaća kazne u Strazburu?
Ja ponavljam i ja se iskreno nadam da neće plaćati te kazne i da će izabrati bolje rešenje i da će izabrati izmene i dopune Zakona o javnom informisanju koji neće pretpostavljati tu soluciju o kojima mi govorimo.
Sanja Vajagić
