Izvor: Blic, 12.Jun.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah i tradicija jači od humanosti
Srbija je sa svega 20.000 onih koji su spremni da budu potencijalni donori organa pri dnu lestvice u Evropi. A za uspešan program transplantacije jetre, bubrega, pankresa, potrebno je da oko dva miliona ljudi bude uključeno u ovu mrežu. Šta to Srbe koči u odluci da zaveštavanjem organa pomognu drugom i spasu nečiji život, dok u svetu funkcionišu čitave banke organa. Nedostatak savesti, tradicija, religija, neznanje ili od svega toga pomalo?
Naša crkva nema zvanični dokument >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji sprečava zaveštavanje organa. Oficijelno ona se tome ne protivi, ali je tradicionalizam toliko ukorenjen da se to smatra nečim što je zabranjeno.
- Crkva je za sada vrlo oprezna s tim pitanjem, ali bi trebalo da ima dokument kojim to odobrava, jer dostojanstvo života je vrhunska vrednost koji bi Crkva trebalo da poštuje - kaže za „Blic" sociolog religije Mirko Đorđević.
Đorđević navodi da je ljudsko telo, po učenju Pravoslavne crkve, hram i nedodirljivo i da naša crkva uči da će i tela naša koja su sveta, preobražena - vaskrsnuti. To učenje nije jednako prihvaćemo u svim religijama, nije čak ni kod svih pravoslavnih vernika. Đorđević navodi primer nadbiskupa beogradskog Perka, koji je za života dao svoj bubreg bratu.
Psiholozi navode da su dva najveća straha koja ovladavaju ljudskom psihom strah od smrti i strah od komadanja organizma ujedno i najveća psihološka barijera pri donošenju odluke o davanju organa.
Psiholog Tijana Mandić smatra da glavnu kočnicu čine neinformisanost i nesložnost u vođenju akcije između medicinskih timova, psihologa, sociologa i Crkve, premda se niko od njih tome ne protivi. Naprotiv.
- Ljudi treba da shvate, razumeju i poveruju - kaže ona i dodaje da nijedna zemlja nije sačinila banku organa i obezbedila donore preko noći, već da su ljudi dugotrajno edukovani i pripremani u cilju da shvate da taj postupak ne znači skrnavljenje svog najbližeg - objašnjava Mandićeva i naglašava da se kritikom samo jača otpor.
Ipak, ona smatra da je psihološki momenat potpisivanja pristanka dramatičan, naročito kada se potpis traži od rodbine, jer to su momenti u kojima su osobe preplavljene iracionalnim strahovima da su sada upravo oni ti koji su definitivno odgovorni za smrt voljene osobe i da će ga na taj način zauvek izgubiti. Ti strahovi se, nažalost, smatra ona, ne mogu prevazići, i uvek postoji sumnja, ali ljudima treba omogućuti da kanališu svoju energiju i naučiti ih da je za život potrebno naći i bolna rešenja koja su vrhunski humani gest.
Rada Ješić, doktor Kliničko bolničkog centra i član tima za transplantacije, naglašava da javnost nije obavaštena o programu transplantacija i da država ne radi ništa na programu edukacije.
- Žalosno je da smo najkomplikovanju transplantaciju, i to jetre, uradili prvi put pre 13 godina i da od tada ništa nismo učinili na edukaciji građana i da su u toj oblasti sada ispred nas Slovenci, Hrvati, ali i Albanci - kaže ona.
Još prošle godine Skupštini je podnet Predlog zakona koji bi omogućio uspostavljanje donorske mreže. Predloženo je da se pri podizanju vozačke dozvole građani odluče da li su za zaveštavanje organa ili protiv njega - i da, ukoliko su za, njihovi organi mogu da se koriste.
ANKETA: Da li biste donirali organe?
Sofijana Knežević (76), penzioner
- Ukoliko bi nekome bili potrebni organi starije osobe, svakako bih pomogla.
Ana Božinović (28), ekonomista
- Pomogla bih, pogotovo ako je potrebno nekome ko mi je blizak.
Sanja Ćeriman (27), student
- Treba učiniti sve što se da bi se pomoglo. Svi bi trebalo da budu donori.
Slobodanka Vuković (38), viši referent
- Nekako prva reakcija na to pitanje svakako je pozitivna.
Nikola Pajnik (24), student
- To otprilike znači da li bih želeo da mi se nešto loše dogodi, a to ne želim. Slavica Rakita (49), trgovac
- Mogla bih i da budem davalac organa, ali samo posle moje smrti.
