Izvor: Politika, 07.Dec.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stogodišnjak s manjkom godina
Veliki rat osujetio je odluku koju je potpisao ministar unutrašnjih dela – da na Medicinskom fakultetu u Beogradu nastava otpočne 1914. godine
Sa šest, koliko mu nedostaje, sadašnja vlast bi mogla Medicinskom fakultetu u Beogradu da upiše sto godina radnog staža. I da mu odmah umanji penzionerske prinadležnosti.
Zvanična odluka za osnivanje obznanjena je dva i po meseca uoči Velikog rata, ali je nastava otpočela tek 9. decembra 1920. i ubrzo objavljen stečaj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ne kao što su današnji, s rasprodajom imovine, već se tako nazivao tadašnji javni poziv za zaposlenje.
Zamisao da se utemelji ova naučno-obrazovna ustanova nekoliko decenija je starija. Još u martu 1869. ustanovljena je komisija na čelu s rektorom Velike škole Josifom Pančićem, koji je predložio osnivanje „Srpskog Universiteta sa pet fakulteta i to: Filosofskog, Bogosloveskog, Pravničkog, Tehničkog i Medicinskog”.
No, nije išlo glatko, čak ni posle knjižice dr Milana Jovanovića-Batuta, koji je 1899. na 124 stranice potanko obrazložio razloge. Usprotivio se dr Mihajlo Petrović, vojni hirurg iz Niša i istaknuti član Srpskog lekarskog društva.
Ministar unutrašnjih dela dr Stojan Protić u martu 1914. naložio je trojici uglednika (dr Milan Jovanović, dr Vojislav Subotić i dr Eduard Mihel) da proputuju Evropom i podnesu izveštaj. Nakon šest sedmica i 17 posećenih fakulteta, u maju iste godine potpisao je odluku o otvaranju.
„Politika” je prvoj stranici, pod naslovom „Naš medicinski fakultet”, uredno izvestila da su na tom putovanju prevalili 8.000 kilometara i boravili u Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, Rumuniji i Rusiji. Ni u jednoj zemlji nisu pronašli uzor koji se može preslikati, već su s mnogih preuzeli sve što im se učinilo korisnim.
Kraljevskim ukazom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića 9. septembra 1919. postavljena su prva dvojica redovnih profesora – Vojislav Subotić za hirurgiju i Milan Jovanović-Batut za higijenu – koji su odmah izabrali trećeg, Draga Perovića za anatomiju.
U Beograd je ubrzo stiglo napismeno protivljenje Medicinskog fakulteta u Zagrebu, a početkom januara sledeće godine lično pismo novoizabranog nastavnika koji je otkazivanje svog pristanka opravdao pobolevanjem! Na upražnjeno mesto pozvan je iz Pariza hirurg Niko Miljanić.
U septembru je upisano 286 visokoškolaca i odlučeno da nastavi ispomažu trojica profesora Filosofskog fakulteta – Živojin Đorđević za biologiju, Sima Lozanić za hemiju i Đorđe Stanojević za fiziku – kojima su se pridružili Rihard Burjan iz Lajpciga za fiziologiju i Aleksandar Kostić za histologiju.
Sledeće godine raspisan je prvi stečaj (konkurs) za 17 nastavnika, u kojem se jedini put pominje predmet Državna medicina i medicinsko zakonodavstvo. U izvanrednoj „Hronici Medicinskog fakulteta u Beogradu, 1920–2010” (izdavač CIBID), koju potpisuje prof. dr Snežana Veljković, nema za to objašnjenja.
Neizbrisiv pečat u nauci, obrazovanju i zdravstvu ostavili su Rusi izbegli pred Oktobarskom revolucijom, što je uverljivo potkrepio prof. dr Stevan Litvinjenko u delu „Ruski lekari u Srbiji i Crnoj Gori”. Na spisku je 435 poslenika u belim mantilima, većina s diplomom Moskovskog univerziteta i Vojnomedicinske akademije u Petrogradu.
Na samom isteku 1925. ministar prosvete Stjepan Radić, govoreći na zboru Hrvatske seljačke stranke u Mariboru, izjavio je da univerzitete u Beogradu, Skoplju i Subotici treba ukinuti, na šta je oštro odgovorilo Srpsko lekarsko društvo.
Prvih 49 svršenih doktora medicine (od 286 upisanih) predstavljeno je u tri navrata 1926, a predvodio ih je Ilija Đuričić, potonji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, kome je odmah ponuđeno mesto docenta za fiziologiju.
Ugledajući se na svoje pretke koji su se borili u balkanskim i Velikom ratu, u NOB-u je učestvovalo 158 lekara i 103 studenta Medicinskog fakulteta; većina je poginula u borbi, a nekoliko ih je streljano. Ordenom narodnog heroja odlikovano je 29, od toga 23 visokoškolca.
Medicinare nije mimoišao najveći posleratni ideološki obračun, tako da ih je 50 robijalo na Golom otoku, ili trećina svih „mermeraša” s Univerziteta u Beogradu. Ni dva bombardovanja – 1941. i 1999. godine.
Iz mnoštva uspeha kojima bi se rado podičile slične visokoškolske ustanove u razvijenom svetu, izdvajamo sticanje zvanja akademika: do 1920. četvorica, od oslobođenja do naših dana više od 50. Osim Josifa Pančića, predsednici su bili Ilija Đuričić i Dušan Kanazir.
Može li se Medicinskom fakultetu u Beogradu naknadno priznati da je vršnjak Velikog rata?
Stanko Stojiljković
objavljeno: 07/12/2014
