Izvor: Blic, 11.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Što oči vide, testerom se izvaja
UŽICE - Brujanje motorne testere i oblak piljevine iza kojeg se nazire mladić u radničkom kombinezonu, putnika namernika kroz Šljivovicu navede na dilemu „da li sam pred stolarskom radionicom ili, kako piše na tabli, ateljeom". Tek kada motorka utihne i prašina se spusti, te majstor vrata svoje radnje raskrili i eksponate pokaže, neznanac shvati da ga nisu prevarili, da stoji na pragu prave umetničke galerije.
Ovakva iskustva redovno doživljavaju znatiželjnici koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << magistrala kroz podzlatiborsko selo Šljivovicu navede pred galeriju Miladina Lekića (30), samoukog vajara. Naviknuti na razne vajarske tehnike, neupućeni posetioci obavezno se nađu u čudu kada vide Miladina kako skulpture obrađuje motornom testerom.
- Drugi to rade dletom, a ja motorkom. I ja sam pre desetak godina počeo dletom, onako iz hobija da pravim duboreze, a onda kada sam video da mi to oduzima mnogo vremena, probao sam da deo posla odradim motorkom. Malo-pomalo izveštio sam se toliko da sam hobi pretvorio u posao od koga živim - priča za „Blic" Miladin Lekić.
U umetničke vode nesvesno je uplovio kao dvadesetogodišnjak. Dojadio mu je, priča, automehaničarski zanat za koji se školovao, pa je masni i prljavi kanal, iz koga je automobile dve godine popravljao, zamenio stolarskom radionicom. Iz znatiželje, čekajući da iskrsne drugi posao, Miladin je dane provodio sa dletom u ruci, pokušavajući da pronikne u tajne drvorezbarstva. Vremenom, sve više je zalazio u tajne ovog posla, prevazišao je pravljenje sitnih detalja, da bi se na kraju rešio okušati u pravljenju skulptura. Kako mu je i ovo išlo od ruke, ali je posao tražio puno vremena, Miladin se setio motorke pa se ubrzo na ovom polju iskazao. Pre dva meseca u Šljivovici, tik uz magistralu, otvorio je izložbeno-prodajnu galeriju.
- U početku, dok sam još radio kod kuće, svi su me gledali kao zaludnog čoveka koji bogu krade dane, pa čak i roditelji, prve komšije, prijatelji. A onda, kada sam počeo najpre izlagati, a onda i prodavati svoje radove, mišljenje o meni se promenilo. Počeo sam svoje radove predstavljati na sajmovima turizma, nameštaja, pa i umetnosti. Od tada me kritičari tapšu po ramenu, navraćaju, raspituju se - priseća se Miladin.
Po celoj galeriji raspoređene su skulpture - brkajlije oštrih crta sa šajkačama, ubrađene seljanke, portreti srpskih istorijskih ličnosti, polunage žene, orlovi, lavovi, psi... Različitih veličina, od minijatura do radova u prirodnoj veličini. Devedeset odsto posla Miladin je odradio testerom, a dleto se koristi samo za finalne radove kada treba definisati usta, nos, uši...
- Najviše volim da pravim motive srpskih seljaka. Od drveta pretežno koristim orahovinu jer je najčvršća, najbolje se obrađuje, neće da puca i ima najlepšu boju. Dobra sirovina za rad su i dud, hrast, bor i kruška. Uglavnom radim po narudžbini, a najviše mojih mušterija je iz redova domaćina u seoskom turizmu koji svoj prostor oplemenjuju ovakvim delima, i vlasnici restorana domaćih kuhinja - objašnjava šljivovički vajar.
