Izvor: Politika, 13.Sep.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto godina gordosti
Vek od pogibije braće Ribnikar, osnivača Politike. – Jedan je bio učenik Sorbone, drugi pravnik iz Berlina, oba srpski novinari i oficiri sa najlepšim ordenima za hrabrost
Vladislav Ribnikar, osnivač, vlasnik i glavni urednik „Politike”, poginuo je na današnji dan, pre tačno sto godina, u borbama na Mačkovom kamenu i padinama Sokolske planine. Dan ranije, u nedelju 31. avgusta po starom, julijanskom kalendaru, na istom frontu, na prvoj liniji fronta, na Ravnom brdu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Kulinama, pao je i njegov brat Darko, „Politikin” novinar i urednik.
Crnu vest o pogibiji mlađeg Ribnikara glasnik je u „Politiku” doneo u ponedeljak, a sledećeg jutra stigla je još crnja, najcrnja – smrt je pokosila i Vladislava.
„Za dva dana dve dragocene žrtve, dve neprebolne rane. Za dva dana ’Politika’ je izgubila one koji su joj dušu i život dali, koji su je podigli i koji su je učinili onim što je ona danas. Kada se bude pisala istorija našeg velikog rata, imena braće Ribnikara biće ispisana zlatnim slovima u nizu junaka čiju uspomenu imaju pokolenja da čuvaju. Kada se bude pisala istorija srpskog novinarstva, imaće da im se oda velika zasluga za svetli preokret u razvoju tog novinarstva.”
Jovan Dučić, pesnik i diplomata, bliski prijatelj braće Ribnikar, na desetu godišnjicu njihove smrti napisao je dirljiv tekst o osnivačima „Politike” koji su kao srpski oficiri prolili svoju krv za istu stvar za koju su prolili svoj znoj kao novinari.
„Ribnikari su pali na granici Bosne, noseći još sveže rane sa drugih bojišta: Vladislav rane sa Jedrena, Darko rane sa Kumanova i Bregalnice. Jedan je bio učenik Sorbone, drugi pravnik iz Berlina, oba srpski novinari i oficiri sa najlepšim ordenima za hrabrost. Dva brata iz legende koji svojom krvlju zalivaju jedan isti bus. Oni će ostati večni u našem divljenju. Treba ih spominjati odmah posle kneza Mihaila, Štrosmajera i Skerlića u pitanju nacionalnih zasluga. Jugoslovensko novinarstvo treba da uzme njihova imena za imena svojih društava i da ih zlatom napiše na svojoj zastavi.”
Odmah po napadu Austrije na Srbiju 1914. godine sva trojica braće Ribnikar, Vladislav, Darko i Slobodan, otišli su na front. I to ne kao vojnici nego kao rezervni oficiri. Darko i Vlada u činu kapetana krenuli su u treći rat za tri godine. Obojica su ranjavani u balkanskim ratovima, Vladislav u borbama na Jedrenu, a Darko na Kumanovu. Oni su se već bili pokazali kao hrabri ratnici, oficiri, velike patriote.
Surova igra sudbine je htela da dvojica braće poginu, jedan za drugim, za nepuna 24 sata. Nekoliko dana posle jedan vojnik opisao je poslednje trenutke života Darka Ribnikara.
„Videli smo kako čitavi redovi Austrijanaca padaju pod vatrenom kišom mitraljeza kojima je komandovao kapetan Darko. Neprijateljska artiljerija bila se ustremila na njegove mitraljeze, ali on je stajao gord, uspravan, sa kitom cveća na grudima i komandovao jednako, dok je njegov četni svirač, nedaleko od njega, izvijao njegove omiljene melodije…
Austrijska kolona, ostavivši stotinu mrtvih i ranjenih bila je već umakla. Ali, tada iznenadno, nad samim mitraljeskim gnezdom grmela je silna eksplozija. Kapetan Ribnikar je posrnuo i pao. Popadali su svi oko njega. A kad su drugi, okolni, pritrčali, videli su razderane njegove grudi i muško lice, snažno da savlada i samrtničke bolove.”
Na malom ratničkom groblju u selu Bela Crkva sutradan je nikla još jedna humka. Bio je to grob Darka Ribnikara. Imao je 36 godina.
U četu Vladislava Ribnikara prvo je došao glas da mu je brat teško ranjen, ali nedugo zatim dojahao je glasnik sa pismom da je preminuo.
Vlada je mirno sklopio ruke, stavio kačket, osedlao svoju Zonu i odjurio da vidi mrtvog brata.
„Skinuo je sa svojih grudi jednu georginu i zadenuo je za oficirsku pohodnu kapu Darku, poljubio je njegovo hladno čelo i pohitao svome puku i svojoj četi…Ali nekoliko časaka kasnije”, pričao je major Andrić, Vladin komandir, „kada sam već ležao ranjen, proneli su kraj mene teško ranjenog kapetana Vladislava Ribnikara.”
Pošto je svoju četu predvodio u šest juriša, Vladislav je u sedmom pao smrtno pogođen u trbuh. Padali su pred njim i oko njega. Pljusak olovnih kugli bio je se žešći, ali on za sve to nije mario, dok i sam nije pao. Oficiri i vojnici koji su gledali jedanaest časova umiranje kapetana Vladislava, očiju punih suza, pričali su o trenucima koje se nikada ne mogu zaboraviti. Njegova smrt je ličila na umiranje starinskih vitezova, o kojima se još samo u legendama priča.
Darko Ribnikar je bio veseo čovek, mlađi brat. Družio se sa poznatim piscima i umetnicima. Nušića je posebno cenio i bio sa njim gotovo nerazdvojan.
„Ja sam lično bio njihov drug u životu i na poslu, i njihova uspomena nigde me nije ostavila. Na Drini su bili oficiri, a u Beogradu su bili generali i vojvode. Jer, u vremenu u kome su držali pero u ruci, naša književnost i novinarstvo životarili su – prva u idili, a drugo u intrizi”, pisao je Jovan Dučić.
Nedelju dana po njihovoj smrti Isidora Sekulić je u znak sećanja na istinske rodoljube napisala potresan članak.
„Prekjuče je kroz telefon zapištala jedna od najcrnjih vesti.
– Obojica, obojica! Obadva brata Ribnikara!
Ta crna vest mi je kao, kao kakva oštra crna žica, rasekla mozak i srce na dva dela. I dok su u jednoj polovini ranjenog mozga i srca pištali bol i ogorčenje: Otadžbino, zar si takva majka!
U drugoj polovini ranjenog mozga i srca su kliktali sreća i ponos: Otadžbino, hvali ti što si takva majka! Je l’ dosta?
Čuj poslednje stihove iz srpske kancone ovoga veka:
Obadva brata
U treći rat
Pošli
Obadva brata
Iz trećeg rata
Ne došli!
Mrtvi Ribnikari su dva porušena stuba ’Politike’. Plačem za vama Vladislave i Darko! Klanjam se do zemlje seni braće Ribnikar.”
Oba brata kasnije su sahranjena tamo gde su i poginuli, Vladislav u Peckoj, a Darko u Beloj Crkvi.
Nikola Trklja
objavljeno: 13/09/2014
